Žena koja je “predvidela” ubistvo Džona Kenedija: Kako je izbacivanjem “prvog mandata” i “umiranja u kancelariji” stvorena obmana

0
Profimedia

Manir masovnih medija da potenciraju (ili čak lažiraju) pogotke vidovnjaka a promašaje zaboravljaju, dobio je naziv efekat Dikson, po Džin Dikson (Jean Dixon, 1917-1997), čuvenoj američkoj proročici.

Ona je najavila da će treći svetski rat početi 1954. godine (pa onda 1958), da će Fidel Kastro umreti 1969, da će se Rusi prvi iskrcati na Mesec i još dosta toga, ali najveći publicitet donelo joj je navodno predskazivanje atentata na američkog predsednika Džona Kenedija, izvedenog u novembru 1963. u Dalasu.

Ovo predskazanje, u kome se kaže da će na izborima 1960. pobediti kandidat demokrata koji će umreti ili će biti ubijen “u kancelariji, mada ne obavezno u prvom mandatu”, Džin Dikson je objavila još 1956. godine.

Izgleda da je, u moru ostalih tvrdnji, kasnije na ovu zaboravila pa je pred izbore 1960. godine (na kojima je Kenedi došao na vlast) izjavila da on neće postati predsednik.

Ipak, novinari časopisa The Sacramento Bee nisu zaboravili predskazanje staro četiri godine (mada su “zaboravili” ne samo neostvarenu prognozu o izgubljenim izborima nego i mnogo drugih).

Izostavili su iz njega neispunjene detalje o “umiranju u kancelariji” i o “prvom mandatu”, pa su je proglasili za potpuno ispunjeno proročanstvo.

To je proslavilo Džin i ona je do kraja života važila za proročicu broj jedan na ovom kontinentu.

U svojim proročanstvima često se služila neobavezujućim rečeničnim konstrukcijama, na primer, da bi Tajson “uskoro mogao da se oženi u zatvoru i da bi mogao da postane otac u bliskoj budućnosti”.

Ostvarila je samo nekoliko kakvih – takvih pogodaka na više hiljada pokušaja.

Nema sumnje, dogodi se (mada ne često) da se javno proricanje nekog od “vidovnjaka” ostvari.

Ponekad se, isto tako, dogodi i da se ostvari neko predviđanje svakog od nas.

Pa ipak, umetnost proricanja budućnosti ne oslanja se samo na puku sreću, nego je to veština u kojoj treba imati osećaja za ljudsku psihologiju, teoriju velikih brojeva, verovatnoću događaja i za vešto plasiranje tvrdnje.

Robert Tod Kerol (Robert Todd Carrol), profesor filozofije u Sacramento City College, u svom Rečniku skeptika (Skeptic’s dictionary) kaže:

“Ako se ujutru probudim pre svoje žene i pretpostavim da ona očekuje od mene da stavim oprano rublje u mašinu za sušenje, da li to znači da sam vidovit? Ako predvidim da će se dogoditi snažan zemljotres u oblasti Mamotskih Jezera pa se on zaista dogodi, da li sam vidovit? Ili samo koristim to što znam da se tamo svake godine dogode stotine zemljotresa? Ako predvidim da će se u aprilu srušiti avion sa crvenim detaljima na repu, jesam li ja vidovit? Ili koristim podatak o učestalosti avionskih nesreća i uobičajenim bojama koje se nalaze na oznakama na repu aviona?”

Uspešnu demonstraciju veštine “proricanja sudbine” izveli su 1993. godine u radio emisiji članovi ekipe Indeksovog radio pozorišta.

Samo jedan dan reklamirali su izmišljenu agenciju “Sudbina”, a rezultat je bio da se više od dvesta ljudi javilo telefonom. Popularni Dragoljub Ljubičić – Mićko proricao je budućnost iz dlana, kafe i izmišljenog Etrurskog horoskopa.

Njihovi “klijenti” nisu shvatali da on s njima zbija šale, prislanjali su dlan na telefonsku slušalicu da im “vidi” liniju sudbine ili su bučno srkali kafu ne bi li im po zvuku prorekao šta ih čeka u ljubavi i poslu.

Ovaj “vidovnjak” se izvinjavao što mu “decometar” ne radi pa ne može da vidi budućnost dece, ali za uzvrat je numerološki sabirao godine sankcija i mesečnu inflaciju od 22.000 procenata da bi izračunao procenat sramotnosti – u kom stepenu može da pocrveni klijent.

Telefon je zvonio još dva meseca, jer su se javljale žene po preporuci svojih zadovoljnih prijateljica.




Uz dozvolu autora Nedeljnik.rs u formi feljtona donosi delove knjige Voje Antonića “Da li postoje stvari koje ne postoje – Vodič za kritičko razmišljanje“, objavljene 2000. godine