Zašto se neki Amerikanci opredeljuju za rusko pravoslavlje?

U Americi ima dva-tri miliona pravoslavnih hrišćana (od ukupno 325 miliona stanovnika). Među njima mnogi priznaju da su pravoslavlje primili u ruskoj crkvi gde ih je privukao tamjan i crkvena zvona. Pojedini su postali pravoslavni čitajući Dostojevskog Piše Jekaterina Sineljščikova

0
Foto: Profimedia

Patrik Majorka je do svoje devete godine živeo u Teksasu gde mu je otac služio u američkom ratnom vazduhoplovstvu. Posle službe porodica se preselila u susednu Oklahomu gde su tada bile samo dve ili tri pravoslavne crkve. Tamo ima najviše baptista i novih protestanata. “Ja sam odrastao kao anglikanac, a posle pohađanja neke otkačene protestantske škole postao sam agnostik”, kaže Patrik.

Za rusku crkvu se zainteresovao kada je počeo da uči ruski jezik i rusku istoriju, kao i istoriju Rima. Na kraju se zaljubio u rusku kulturu. “Ja sam kao agnostik osećao da samo pravoslavna crkva ima oslonac. Zapad je nastao padom zapadne Rimske imperije.”

Elektronskom poštom do pravoslavlja

Pomenuti slučaj nije usamljen. Mnogi Amerikanci se obraćaju u pravoslavlje “tražeći nešto utemeljenije, starije, proverenije i dugovečnije”, kaže Robert Hegvud iz Misisipija.

On je odrastao u porodici južnih baptista, zatim je već kao mladić postao metodista, a u 21. godini se pridružio Harizmatičnom pokretu. Sa pravoslavljem se susreo 1995. godine dok je živeo u inostranstvu, na ostrvcetu Sajpan u severnom delu Tihog okeana.

“Kada sam se 1995. vratio kući na odmor u Misisipi, došao sam u dodir sa tamošnjom pravoslavnom crkvom čiji mi je sveštenik, na moje veliko iznenađenje, ispričao kako mu se otac u Drugom svetskom ratu borio na ostrvu Sajpan.” Robert je od tog sveštenika uzeo nekoliko knjiga i časopisa posvećenih pravoslavlju, između ostalog i Žitije prepodobnog Serafima Sarovskog: “On je bio takav hrišćanin kakav ja samo mogu da se nadam da ću biti. To mora biti put i drugog puta nema.”

Međutim, kada se Robert ponovo video sa sveštenikom i izrazio želju da pređe u pravoslavlje, ovaj ga je saslušao i sa osmehom odgovorio: “Ne, još ti nije vreme.”

Od tada je Robert pokušavao da se poveže sa bilo kojim azijskim episkopom na Sajpanu, ali tamo nikoga nije bilo. “Na kraju sam se povezao sa sveštenikom iz Tokija koji je govorio engleski. Njegov episkop mu je blagoslovio da mi putem elektronske pošte izloži osnove pravoslavne vere. Ta obuka je trajala preko godinu dana i bila je teža od svake škole koju sam završio.”

Sada Robert oseća zahvalnost što nije odmah primljen u pravoslavlje. Ispostavilo se da ova vera ima daleko složeniju istoriju nego što je on mislio. “Tu nije dovoljno samo posećivati hram kao što rade baptisti. Tu se čovek ozbiljno mora pridržavati vere.”

Oduševljeni Putinom

Sa njim se slaže Dejvid Petit iz Altadene, Kalifornija: “Niko ne pristupa pravoslavnoj crkvi zato što bend ‘Jutarnji duh’ ima odličnog gitaristu.”

Gotovo uvek postoji jedno pitanje koje može pomoći čoveku da shvati ko će ostati u crkvi, a ko neće: “Želiš li ti da proveriš uklapa li se crkva u tvoje predstave ili se ti uklapaš u crkvu?” Po Dejvidovim rečima, ljudi koji se uklapaju u crkvu ostaju u crkvi, a svi ostali misle da je crkva previše uređena, strukturisana, nepokolebljiva i beskompromisna. “Čak i kada se potpuno slažu sa svim postulatima crkve, oni ipak odlaze, jer crkva za njih nije dovoljno ‘zabavna'”, kaže Dejvid.

On je primio pravoslavlje 2007. godine kada je u zatvoru bio već 10 godina, a osuđen je na 15 godina. Pre toga Dejvid nije ni u šta verovao. On i njegovi roditelji su bili ateisti i mrzeli su Ruse. Dejvidov deda je konstruisao raketne akceleratore za američku vladu. “Prve tri generacije moje porodice su bili, a i dalje su, profesionalni i lični protivnici Kremlja na svim frontovima”, priča on. Međutim, u zatvoru je on osetio da ima “rusko srce”.

“Otkrio sam da mi je omiljeni kompozitor Čajkovski, a ne Betoven, da mi je omiljeni pisac Solženjicin, a ne Hemingvej. Tolstoj, Dostojevski i Šolohov su pisali čistim srcem. Tada se nešto u meni okrenulo i ja se zapitah: ‘Koja je glavna crkva u Rusiji?'”, priča on. U zatvoru je prvi put odgledao “Stradanja Hristova” posle čega je počeo da čita Bibliju i da se moli, a zatim mu se javila Presveta Bogorodica.

Čim je izašao na slobodu, Dejvid je odmah otišao u pravoslavni hram. Primetio je da u hram dolaze većinom Ruskinje i da su gotovo sve udate za Amerikance. “Rusi i Amerikanci se dobro slažu u našoj crkvi. Retko kad smo ‘dosta bliski’ (a možda nismo nikada), ali se dobro slažemo”, kaže on.

U Robertovoj parohiji su uglavnom novoobraćeni Amerikanci sa decom (u većini slučajeva je to prva generacija rođenih pravoslavaca). Dolaze zajedno sa sirijskim, libanskim, ukrajinskim, jermenskim i rumunskim porodicama. Ovde se pravoslavne parohije polako ali sigurno razvijaju.

“Mnoge američke neofite oduševljava ruski predsednik Vladimir Putin”, kaže Robert. “Oni pomalo zavide pravcu kojim se Rusija kreće u zaštiti hrišćanske civilizacije i hrišćanskih vrlina u javnom životu. Kod njih hiljade ljudi idu u litiji sa svetim krstom i ikonama, a mi moramo da trpimo novu, drečavu i često nepristojnu gej paradu.”

Istina, pravoslavna vera se širi samo na konzervativnom američkom jugu i jugozapadu. “Stari imigrantski gradovi na severoistoku i srednjem zapadu su dosta degradirali. Mnogi mladi odlaze i nikada se ne vrate. Tome verovatno doprinose liberalna politička shvatanja i odsustvo vere u tom regionu.”

“Jedino znam da u regionu gde ja živim, i pored naših nedostataka, slabosti i sadašnje malobrojnosti, mi ipak rastemo i sve nas je više, mada procentualno možda i ne izgleda tako.”