Žal za fudbal, ili priča o fudbalskom pesimizmu i hiperprodukciji ničega

Možda je sve počelo još one večeri kada je Dušan Tadić bio najbolji igrač sveta makar na 90 minuta. Sasvim sigurno se razbuktalo dok smo zatvoreni u kuće maštali o Boljem svetu, boljem fudbalu i boljim nama. Sada između svih tih srušenih snova fudbaleri igraju ružan fudbal...

0
Credit line: Jon Super / PA Images / Profimedia

Možda je sve počelo još one čarobne večeri na stadionu Santjago Bernabeu dok je Dušan Tadić plesao između skupocenih čunjeva u belim dresovima i tih 90 minuta sigurno bio najbolji fudbaler na svetu. Ajaks je ubio Real Madrid toliko brutalno da Kazemiro i dalje posrće kada se priseti te utakmice. Bilo je to sve ono što smo želeli da vidimo i što smo priželjkivali godinama, čak i navijači Real Madrida. Jedan veliki klub koji više nije finansijski moćan, igrao je najlepši fudbal u poslednjih deset godina i upropastio skupocenog, pomalo nabeđenog rivala. Od tog trenutka svi su se oni koji vole fudbal molili da ta čarolija potraje. I jeste, preko Juventusa, sve do Totenhema i nesrećnog kraja.

Kada je Lukas Moura pogodio za prolazak Spursa u finale i večnu tugu Kopljanika iz Amsterdama, patili su navijači i fudbal sa njima, a nije trebalo. I nismo smeli. Jer da je potrajalo to ne bi bilo to, postalo bi isto ono protiv čega većina navijača navija – fudbalska navika koja bi izgubila svoj ključni element. Osećaj zabezeknutosti. Zbog tog Tadićevog driblinga, zbog toga što je izgleda stvarno moguće da se pobede Real i Juventus, bez da im se zubima izbuši lopta i zakaže pregled na traumatologiji. Osećaj zabezeknutosti zbog neočekivanog poraza. Iznenađenje koje izaziva strast. Strast koja izaziva naviku jer se ponavlja.

Prošlo je malo manje od godinu dana i više niko nije mario ni za lepotu u igri, ni za dribling, detalj, stadion na kom se igra, koje su boje dresovi i da li neki trener ima pojma. Dogodio se koronavirus i svima je osim teskobe iza vrata blindiranih strahom, tragičnih gubitaka i siromaštva, život otežavalo to što nema fudbala. I svi su želeli samo da se vrati.

Zatvoreni u sobe, ponovo smo maštali i molili se i ponovo smo pogrešili.

Toliko je tekstova napisano, od Njujork tajmsa do lokalnih novina u Pambukovici, o tome kako je ovaj korona-presek (ne onaj u 15 časova svakog dana) svih naših života zapravo velika prilika da se sve promeni. Da promenimo svoje navike. Da naučimo da sviramo gitaru, vezemo goblene, da se redovno javljamo komšijama i iskreno brinemo za njihovo zdravlje, da budemo manje sebični, da u fudbalu bude više onakvih priča poput Ajaksove, da bude više romantike.

I nije problem što smo o tome maštali, već što smo u to i poverovali.

Jednom su pitali poznatog japanskog CEO-a kako mu se dopada projekat koji je napravio i kakve su šanse da uspe.

“Ovako kako je napisan šanse su 100 odsto”, rekao je Japanac i dodao: “Ako u ovaj nacrt dodamo samo jednog čoveka, šanse vrtoglavo padaju”.

Zaboravili smo maštajući o lepšem svetu, fudbalu i boljoj budućnosti, da se promena neće dogoditi u našem okruženju, negde van nas samih, a čim je u taj projekat Boljeg sveta uključen čovek, jasno vam je – šanse za uspeh su vrtoglavo pale.

A onda nam se vratio fudbal. Prvo stidljivo, uz animaciju sa igrice umesto navijača, probno, polako i bez ikakvog znanja dokle će tako moći, a onda u skladu sa “projektom”, prema “unapred pripremljenom kalendaru”, po svim epidemiološkim merama i po meri onog starog sveta koji smo hteli da promenimo.

Umesto romantike dobili smo hiperprodukciju. Igrači u nekim ligama – govorićemo najviše o Engleskoj jer se tamo igra ubedljivo najbolja liga na svetu – igraju češće nego što treniraju. Umorni su. Kada su umorni igraju lošije nego što bi realno mogli. Kada igraju lošije pada im samopouzdanje, a bez pozitivnog naboja nema ni atraktivnosti ni dobrih utakmica. Kada su igrači umorni i demotivisani, mnogo se lakše povređuju. Kada se igrači povređuju sastav tima je manji, više igraju neki drugi igrači i oni se zbog prevelike minutaže – povređuju. Kada su timovi opterećeni povredama, treneri moraju da se dovijaju i ne mogu da sprovedu svoje ideje u delo. Kada svi zajedno improvizuju nema atraktivnosti, nema kvaliteta igre i nije zabavno. Kada nije zabavno navijači nisu zainteresovani i svi smo makar jednom od velikog povratka fudbala uhvatili sebe – i vi koji ovo čitate i Slaven Bilić koji je to priznao u intervjuu za Nedeljnik – kako buljimo u telefon i besciljno skrolujemo dok igrači na terenu ne mogu da potrefe tri tačna pasa.

Kada je Veljko Lalić na početku pandemije napisao da bi svet trebalo da bude zagledan u Ameriku jer na uveličanoj slici sve jasno možete videti i kada je podsetio da kada dinamit eksplodira u vodi najviše ribe pokupe oni sa najvećom mrežom, možda je neko bio i zbunjen.

Sada je na fudbalskom terenu postalo jasno zašto je ta teorija potpuno istinita.

Najbogatiji timovi, sa najviše dobrih igrača i najboljim uslovima za rad, ostvaruju bolje rezultate u trenutku kada je glavni parametar za sve koliko su timovi odmorni. I to bi bilo u redu da to rade blistavim partijama, nadigravajući se u želji da, svesni da su u prednosti, slome rivala.

Ti timovi igraju, kao po nekom dogovoru, ziheraški, dosadno, na 1:0, na sudijsku odluku – jer sudije uvek pomažu najboljima, makar za jedan glupi faul na sredini terena ili za jedan ofsajd od 15-ak metara – igraju da budu manje gori, umesto mnogo bolji od svoje konkurencije.

Tako smo dobili ono što smo tražili. Fudbal u kom jedan sudija u Engleskoj dodeli crveni karton timu koji u tom trenutku gubi 6:0, već ima igrača manje i do kraja je ostalo najviše deset minuta. Onda taj tim primi još tri gola do kraja, da bi bord lige taj crveni karton poništio. Nema veze što je neki Sautempton izgubio 9:0 zbog toga, rezultat se ne poništava. Kao što nema veze ako se jedan igrač vrati 15 metara iz ofsajda jer je protiv njegovog tima na terenu Aston Vila. Tako smo dobili fudbal koji je isti kao i pre korone. Samo malo ružniji i umorniji.

Jer neki novi romantični, prelepi Ajaks mogu da budu samo Aston Vile, Sautemptoni, jedan Sasuolo, ili jedan Sosijedad. A ti timovi nemaju dovoljno novca, ne mogu da plate toliko igrača koliko u ovom ritmu može da ih se povredi i naposletku, nemaju moć da neko jednom, samo jednom, sudi faul za njih i onda kad nije. Vest Hem recimo ove sezone nije dobio nijedan penal. Bruno Fernandeš ih izvede više na utakmicama nego na treningu Junajteda.

Kada na sve to sa svih strana dobijemo vesti o nekoj intergalaktičkoj Superligi, za koju je jedina alternativa proširena Liga šampiona sa po šest klubova iz najbogatijih liga, onda nam ne preostaje ništa drugo nego da prelistamo stare poruke iz korone i podsetimo se šta smo sve ono priželjkivali i šta nam se sve nije ostvarilo.

Kao kada vam nedostaje neka bivša ili nesuđena ljubav, pa besomučno prelistavate poruke, mejlove i slike, pitajući se gde ste pogrešili i od kad je loše imati snove.

Plan je bio dobar, ne brinite, kao i onda kada smo maštali o Boljem svetu i romantičnom fudbalu. Samo je onda u taj plan uključen i čovek i priča je postala tužna.