Uliks Fehmiu za novi Nedeljnik: Đinđić je stradao zbog svog osećanja odgovornosti

1
Foto Nedeljnik i Promo

Za novi Nedeljnik i veliki specijal posvećen dvadesetoj godišnjici hapšenja Slobodana Miloševića, govorio je Uliks Fehmiu, koji u seriji “Porodica” tumači premijera Zorana Đinđića.

Kako si se spremao za ulogu Đinđića? Šta ti je bilo važno?

Pošto sam pročitao scenario za koji mi se učinilo da je vrlo dobar, bilo mi je važno da reditelju Bojanu Vuletiću pomognem da što bolje ispriča ovu priču.

Zorana Đinđića nisam poznavao. Da budem precizniji, upoznao sam ga jedne davne noći 1992. Producent predstave “Zapali me” koju smo tada igrali u Beogradskom dramskom pozorištu poveo je ekipu predstave na neki skup koji se održavao u prostorijama Demokratske stranke. Politika me nikad nije zanimala, taj susret je bio vrlo kratak, razmenjenih nekoliko rečenica u gužvi.

Ono malo vremena koje sam imao za pripreme proveo sam gledajući razne klipove kojih ima na internetu, pokušavajući da detektujem nešto što bi mi poslužilo kao sidro, za koje bi mogao da se vežem sa nadom da će centar lika koji tumačim biti stabilan, bez obzira na to kakve će bure ljuljati njegov brod. Učinilo mi se da se to sidro krije u britkosti i brzini njegovog uma i sposobnosti da vidi rešenja kad ih drugi ne vide, kao i sposobnosti da to onda prenese na one oko sebe. Ali iluzija je da poznajemo nekog samo zato što je javna ličnost. Svako od nas se ponaša na jedan način pred očima javnosti, a drugačije privatno. Okolnosti pod kojima mi srećemo Đinđića u ovoj seriji su negde između te dve situacije. On se ne nalazi u svom privatnom okruženju, zatičemo ga okruženog najbližim saradnicima, drugim rečima na poslu. U tom međuprostoru glumac dobija dozvolu da traga za svojom istinom braneći lik koji tumači.

Jesi li dodao nešto svojim ranijim stavovima i razmišljanjima o njemu i onome što je želeo da postigne?

Ono što je na mene ostavilo najjači utisak jeste Đinđićevo razumevanje opisa i značenja sopstvenog radnog mesta, nečega što se zove “public servant”. Nedostaje mi tačna srpska reč, grubo prevedeno to bi značilo onaj koji služi društvu, društveni sluga. Ta svest, da je njegov posao da služi građanima koji su ga zaposlili, u takvom je kontrastu sa svim političarima koji su došli posle njega, da je vrlo teško to ne prepoznati. To osećanje odgovornosti i obaveze da svoj posao radi na najbolji mogući način ga je na kraju koštalo života.

Ceo intervju objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 1. aprila

Nedeljnik je, uz pomoć neposrednih aktera događaja i njihovih zapisanih svedočenja, te autora aktuelne serije, istraživao šta je prelomilo da Srbija tih dana ne utone u građanski sukob, šta se dešavalo u danima pre tog 30. marta i nakon njega. Zašto je Milošević u stvari uhapšen i kako je prelomljeno da završi u Hagu…

***

Sećanje Slavice Đukić Dejanović: Milošević nije hteo da se ubije / INTERVJU Uliks Fehmiu: Zašto je stradao Đinđić? / VELIKI INTERVJU Mirjane Karanović o Miri Marković i Slobodanu Miloševiću, devedesetim, politici, vakcinaciji, slučajevima Aleksić i Lečić…

Ima ta strašna rečenica kada su Mira i Sloba sami u sobi i ona kaže: “Kako nam je bilo lepo te 1991, 1992. godine.”

Naslovna strana novog Nedeljnika, na svim kioscima od 1. aprila

1 KOMENTAR

  1. Dužno poštovanje Fehmiu, ali po mom skromnom mišljenju je totalni promašaj u ulozi Djindjića

Comments are closed.