U Parizu, u istom trenutku: vladika Atanasije, mitropolit Amfilohije, Dragan Nikolić, Stevica Marković, Knez Pavle, Dragoljub Mićunović, Sartr, Solženjicin… Najveća priča o srpskoj emigraciji u novom Nedeljniku

Piše Ana Otašević, za Nedeljnik iz Pariza

1
Fotografije iz privatne arhive; Screenshot; Wikimedia Commons

Kada je početkom marta objavljena vest o smrti vladike Atanasija Jevtića, deo javnosti je sa iznenađenjem otkrio njegovu bogatu biografiju, koja svedoči o čoveku koji je sticao znanja i služio u raznim zemljama i za sobom ostavio desetine knjiga, prevoda, tekstova i veliki broj neobjavljenih radova.

Jedan detalj je privukao pažnju – njegov boravak u Parizu krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. U francuskoj prestonici se obreo burne 1968. godine, dok su oko Sorbone i u Latinskoj četvrti još bili vidljivi tragovi okršaja između pobunjenih studenata i policije. Atanasije Jevtić, kome je tada bilo trideset godina, stigao je na Pravoslavni bogoslovski fakultet Sveti Sergij kako bi produžio školovanje i produbio poznavanje francuskog jezika. U Pariz je došao iz Atine, gde je proveo četiri godine na postdiplomskim studijama, služeći kao sveštenik u ruskoj crkvi. Izbor Pariza nije bio slučajan.

Pariz nije samo umetnički već je i hrišćanski centar, grad u koji dolaze intelektualci iz celog sveta, među njima i hrišćanski mislioci i učenici. Pre Atanasija Jevtića u Parizu je bio budući episkop Danilo Krstić i hilandarski isposnik Georgije Vitković. Institut Svetog Sergija, koji su dvadesetih godina prošlog veka osnovali Rusi izbegli iz revolucije, bio je krajem šezdesetih centar hrišćanske intelektualne misli, neka vrsta pravoslavne internacionale, jedina pravoslavna škola tog vremena koju je karakterisalo slobodno istraživanje i dijalog sa savremenim svetom – u Grčkoj je vladala vojna diktatura a ostale pravoslavne zemlje bile su pod komunizmom. U Jugoslaviji, u kojoj je bilo mesta samo za podobne intelektualce, crkva je bila na margini društva, a sveštenici su izbegavali da izlaze na ulicu u mantijama da ne bi bili izloženi pogrdama.

Kakav je bio Pariz u koji je došao mladi srpski monah? Ovaj grad crpi vitalnost iz ideja koje se ukrštaju i sudaraju, a tih godina to je bio još više slučaj. Protestuje se protiv rata u Vijetnamu, protiv kapitalizma, protiv postojećeg društvenog poretka. Traže se promene, preporod, revolucija. Tokom maja i juna na ulicama traju žestoki okršaji, studenti bacaju kamenice, policija ih rasteruje šmrkovima. Sorbona je u barikadama, oblepljena portretima Marksa i Mao Cedunga i parolama “Zabranjeno je zabranjivati” i “Drugačiji svet je moguć”. Žan Pol Sartr je tu negde, sa studentima, više kao učesnik nego kao vođa, intervjuiše studentskog lidera Danijela Kon-Bendita, opravdava nasilje kao metod.

Pariska ’68. nije samo studentski bunt, nije samo štrajk radnika, već je i odraz društvenih promena koje potresaju svet, a epicentar je baš tu, u Latinskom kvartu. Neposredno uoči majske pobune u Parizu je boravio i Dragoljub Mićunović, u to vreme asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na koga su ideje pariske omladine ostavile veliki utisak. Po povratku u zemlju postao je jedan od predvodnika beogradske ’68. koja je bila pod snažnim uticajem pariskih zbivanja. Poput mnogih drugih intelektualaca i vođa studentskih demonstracija koje su bile usmerene protiv Titove “crvene buržoazije”, bio je žrtva Titovih političkih komesara poput Latinke Perović; uhapšen je, oduzet mu je pasoš i zabranjeno mu je da predaje na univerzitetu i objavljuje radove u Jugoslaviji.

Veliki dosije kako je Pariz oblikovao srpske žestoke momke, ali i našu kulturnu, intelektualnu i crkvenu elitu, u novom Nedeljniku od četvrtka, 18. marta

Svi čitaoci na poklon dobijaju Mond diplomatik na srpskom jeziku

Digitalno izdanje i pretplata dostupni su na nstore.rs

1 KOMENTAR

  1. Razlika izmedju Pariske i Beogradske ’68- Ucesnici Pariske su dali generacije koje i dalje neguju neke od ideja i generalno pocivaju na solidarnosti a Beogradski ucesnici su bili deo najveceg ‘odliva mozgova’ ikada, nisu uspeli, izgubljeni za ovu zemlju zauvek..

Comments are closed.