Ono što se desilo tati, može da se desi bilo kome sada. Možda to neće biti ubistvo, ali će biti ubijanje jedne individue, ubijanje slobode govora, načina razmišljanja, teranje da se sagne glava, teranje da se pristane na sve samo da bi se imalo parče hleba na stolu.

Ovo je poruka Jelene Ćuruvije, ćerke ubijenog novinara Slavka Ćuruvije, koja je svega nekoliko dana posle presude za ubistvo njenog oca, a uoči 20. godišnjice tog tragičnog događaja, govorila za Nedeljnik.

U međuvremenu se štošta promenilo. Presuda je poništena, a suđenje je počelo iznova.

Podsećamo se njenog intervjua za Nedeljnik kada je prvi put govorila o danima provedenim sa ocem, o posetama redakcijama u kojima je Ćuruvija radio, šta ju je privuklo da zavoli novinarstvo, kroz šta je sve prolazila ona i njena porodica posle ubistva, ali i kako pokušava da sačuva ime svog oca i njegove vrednosti kroz osnovanu Fondaciju Slavko Ćuruvija.

“Stalno razmišljam u stvari o poruci koju pokušavamo da pošaljemo kroz proces i borbu koja se zove rešavanje ubistva Slavka Ćuruvije. Poenta je da se ljudi ujedine i da ne budu izmanipulisani. To je ono što je moj tata radio. To je, takođe, bilo mutno vreme, ali je imao hrabrosti da promoviše neke vrednosti kroz svoje novine. I ne smemo da zaboravimo da je ta vrednost istina, istina i samo istina. I ako nas neka osoba ugrožava, onda treba da se kaže toj osobi da nas ugrožava i da joj se stane na put. Prosto da skupimo snagu, inače nam još dugo neće biti dobro. Nažalost, živimo u zemlji koja nas iscrpljuje dnevnopolitičkom situacijom. Jako je teško tome se posvetiti svaki dan i ljudi se trude da pobegnu u neki svoj mikrosvet u kojem će im biti dobro. To prosto nije dobar način, jer tako se ne menja sistem i tako neće svima nama biti dobro i tako neće ni njihovoj deci biti dobro.”

Kako se sećaš oca?

Uvek je sa strane ostavljao utisak jednog ozbiljnog čoveka, to je više bio njegov fazon. Kasnije sam shvatila da je to bio fazon cele te generacije novinara kao što je Tirke. Oni su kao uvek namrgođeni, a u stvari su velike šaljivdžije. On je delovao da je tako strog, ali je u kući bio topao i nežan. Meni je prijalo, to je neko vreme kad imam 11 ili 12 godina, znači kreće pubertet, što je sa mnom razgovarao kao da smo jednaki. To je meni bilo vrlo značajno. Mnogo smo pričali o ljudima, životu, odnosima, o tome kako život često nije fer i kako moram da izgradim sebe za sve izazove koji me čekaju u životu.

Pitao me je da li hoću na ručak s njim, rekla sam da ne mogu i da ćemo se čuti kasnije. I to je bilo to…

Koliko te je interesovalo novinarstvo?

Bila sam uvek zainteresovana za njegov posao, jer mi je delovao vrlo zanimljiv, tako da sam često dolazila prvo u redakciju u “Borbu”, pa posle u “Dnevni telegraf”, tu sam bila veoma često. Njegov posao je bio veći deo njegove ličnosti i voleo je svoj posao. U to vreme su ljudi živeli novinarski život. Vrlo često je bio na terenu, na ulici. Kad je napravio svoje novine, terao je mlade novinare da izlaze na ulicu, na teren, jer tu je u stvari priča. On je meni uvek bio zanimljiv, kako razmišlja, kako rešava situacije, kako se ponaša prema svojim zaposlenima. I ono što je divno jeste da i danas kad sretnem ljude iz njegovih novina, jako lepo pričaju o njemu. Kažu da je bio dobar šef, iako je dosta vikao, ali koliko vidim, svima je ostao u dobrom sećanju. Sećam se da je mnogim mladim ljudima pružao šansu. To su devedesete, da ne zaboravimo, dakle vreme kad se nema novca, pa su ljudi dolazili da rade bilo šta. Onda je neko ko je bio kurir odlazio u marketing, neki su postajali fotografi. Pružao je šansu mladim ljudima i učio ih je zanatu. Tako da su moja sećanja uvek pozitivna.

Šta ti je bilo najzanimljivije?

Sećam se, kad sam pričala sa tatom, da je on kasno odlučio da bude novinar. Nije on ušao sa 18 godina u novinarstvo, nego sa 26-27 godina. Pričao je da se odlučio za novinarstvo tako što je video neke kul ljude koji idu u skupštinu i niko im ništa ne može. I oni su uvek postavljali neka pitanja koja su bila nelagodna, ali su uvek insistirali na nekoj istini. I to je ono što je njega privuklo. To isto sam i ja viđala u redakcijama. Tu su bili neki vrlo inteligentni ljudi koji su bili duhoviti. I uvek je bila dobra atmosfera. Jako su se zabavljali i to valjda ljude privuče. To je bio tata i to je bio duh svake redakcije u kojoj je radio. Kad je otvorio svoje novine, onda se trudio da se ljudi osećaju dobro, pa je tu bio neki bilijar sto, mini-fudbal. Ljudi su provodili tamo vreme.

Kako je bilo kad su krenuli napadi na oca?

Taj septembar 1998. bio je buran. Krenulo je odjednom sa kaznama i suđenjima koja se dešavaju vikendom, pa onda dođu u ponedeljak i zaplene čitavu imovinu redakcije. Tata je bio u redakciji i danu i noću i ja sam se trudila da budem što više tu. Tata se dosta dugo dobro držao. Imao je podršku kolega, naravno Tijanića koji je bio tu non-stop, ali i cele redakcije koja je bila tu. Iz moje vizure, sve je to delovalo intenzivno i zastrašujuće. Sve je delovalo kao da je sistem odlučio da se reši Slavka Ćuruvije. Zatvorili su mu novine, pa je “Borba” odbila da štampa “Dnevni telegraf”, pa se štampao u Crnoj Gori. Sećam se kako je tata išao sa mojim bratom i švercovao novine. Išli su nekim redakcijskim “golfom dvojka”, koji bi napunili novinama u Crnoj Gori, pa ih prebacivali u Srbiju. Posle su to kolporteri prodavali na ulicama. To je bila vojska koja se trudila da novine opstanu.

I to je trajalo sve do bombardovanja?

Pošto smo izbačeni iz zgrade “Borbe”, onda je “Beograđanka” bila mesto u kojem se nalazila redakcija. Sećam se tog poslednjeg sastanka kad je počelo bombardovanje, tata je tada u stvari raspustio redakciju. Rekao im je da je ovo vreme kada svi treba da budemo kod svojih kuća, sa svojim porodicama i da se nada da se kad sve ovo prođe vidimo opet.

Kad ste se poslednji put videli?

Mi smo se poslednji put videli na dan ubistva. Svaki dan smo bili u kontaktu jer je bilo vreme bombardovanja, ili telefonom ili bismo se videli. Često sam dolazila u njegov stan, provodili smo vreme zajedno. Taj dan sam bila u Ateljeu 212, tamo se slavio Uskrs. On je krenuo u šetnju, znao je da sam u Ateljeu i svratio je na par minuta, da bismo se videli. Pitao je da li hoću na ručak sa njim, ja sam rekla da ne mogu, imala sam neke druge planove i rekli smo – čujemo se kasnije. I to je bilo to.

Prvih pet, šest, sedam, osam godina jeste bio jedan mrak u kojem smo živeli moja porodica i ja. Nije to bilo samo na nivou da tate nema, nego je bilo konkretnih stvari. Pokušali su da nam oduzmu imovinu, stan u kojem živimo, da mi oduzmu tatine novine

Da li je imao signale da može da se desi najgore?

Jeste, ali je verovao u sebe. Imao je snagu, borio se do kraja, nije mu padalo na pamet da napusti zemlju i redakciju. Kad sam mu rekla da se skloni kad su već svi otišli, on mi je rekao da “kapetan ne napušta svoj brod”. I tačka. Bio je čovek čvrstih stavova. Jedan od njegovih kvaliteta je bio taj što je uvek poštovao svoja pravila. To “kapetan ne napušta svoj broj” nisu bile samo reči, on je živeo to. Nije hteo da ode odavde, nije hteo da pravi kompromise, on je hteo da izgura svoje, jer je to njegovo ljudsko pravo kao novinara. I on koji je bio takav novinar kakav je bio, nije mu padalo na pamet da postane neki drugi novinar, neki drugi čovek.

U tom smislu, nisam sigurna da je do samog kraja zaista mogao da poveruje da će se drznuti da ga ubiju. Mislim da je shvatio da hoće da ga unište, da ga pošalju u zatvor, da hoće da ga označe kao državnog neprijatelja broj jedan, ali čini mi se da nije mogao da veruje da krajem dvadesetog veka hoće da te ubije država.

Kako gledate na to što ubice nisu dugo otkrivene?

Bilo je raznih faza. Od besa do razočaranja, depresije, osećanja usamljenosti, izdaje. Nažalost, moja porodica i ja smo ostali potpuno sami posle tatinog ubistva i to je nešto što ja nikad neću zaboraviti i to jeste nešto što ja nosim sa sobom. Zato što je to činjenica, zato što niko od novinarskih udruženja nije bio tu da nam pomogne. Mislim na pomoć da se uđe u neku borbu, pogotovo što su sve političke vlasti navodile kao prioritet u predizbornim kampanjama rešavanje njegovog ubistva. I nijedna od tih vlasti to nije ispoštovala.

Nisam sigurna da je do samog kraja zaista mogao da poveruje da će se drznuti da ga ubiju. Mislim da je shvatio da hoće da ga unište, da ga pošalju u zatvor, da hoće da ga označe kao državnog neprijatelja broj jedan, ali čini mi se da nije mogao da veruje da krajem dvadesetog veka hoće da te ubije država

Tu se pokazala jedna loša ljudska strana koja je meni koja sam u tom trenutku imala 23 godine ostavila dubok trag. Nekako vam sve to kristališe stvari. Vrlo mi je postalo jasno ko je kakav i na koga mogu, to jest ne mogu da računam. Tako da prvih pet, šest, sedam, osam godina jeste bio jedan mrak u kojem smo živeli moja porodica i ja. Nije to bilo samo na nivou da tate nema, nego je bilo konkretnih stvari. Pokušali su da nam oduzmu imovinu, stan u kojem živimo, da mi oduzmu tatine novine. Tu je bila jasna kampanja protiv mene koja sam pokušavala da držim stvari pod kontrolom koliko je to moguće. Opet u svemu tome je sreća da ja jesam mog oca ćerka, tako da imam snagu, pa smo izgurali sve tih godina.

Kasnije si osnovala Fondaciju Slavko Ćuruvija?

Fondacija se bavi promovisanjem njegove ideje o tome kako bi trebalo da izgleda novinarstvo. Uspela sam da sačuvam njegovo ime i da sa ljudima sa strane vršimo pritisak da se ubistvo reši, da se uhapse i na kraju osude. To je dosta dugo trajalo, teško je bilo, ali ja sam Jelena Ćuruvija, on je moj otac i to je moj zadatak, to je nešto što njemu dugujem. Bitno nam je da u Fondaciji postoji škola digitalnog novinarstva u kojoj učimo mlade novinare etici, istraživačkom novinarstvu, kako da koriste internet kao slobodno mesto, kako da prežive sami… Najbitnije je što im ubacujemo žar za novinarstvom. Fokus nam je na lokalnim medijima, jer su oni najugroženiji. Pored toga bitna nam je i bezbednost novinara, ali i sloboda medija. Povodom 20 godina od ubistva, Fondacija će 18. aprila na Dorćol placu otvoriti izložbu na kojoj će se prikazati i filmovi o lokalnim novinarima, ali i napraviti paralela između novinarstva u vreme Slavka Ćuruvije i novinarstva danas.