Schwarzgeldaffäre 2021: Najveća kriza CDU u ovom veku i Angelina glavobolja

Danas Armin Lašet nije ni siguran da će biti kandidat za mesto kancelara, koalicija je uzdrmana i poražena na regionalnim izborima u dve savezne države, a CDU trese najveći skandal u poslednjih dvadesetak godina. Šta se, zaboga, dogodilo? To pitanje jednako postavljaju i neupućeni, ali i Angela Merkel. CDU je uzdrmana najvećim skandalom od 1999. godine, kada je otkriveno da je stranka primala "tajne donacije" i time oštetila državu

0
Credit line: MARKUS SCHREIBER / AFP / Profimedia

“Kako je Helmut Kol mogao sebi nešto tako da dozvoli, i to nakon afere Flik?”

To je jedno od pitanja koje je Angela Merkel postavila u svom oštrom tekstu od 22. decembra 1999. godine za FAZ, kojim je zatražila od Hrišćansko-demokratske unije da se ogradi od Kola. Taj je isečak iz novina, sasvim sigurno, u njenoj arhivi među najvažnijim fotografijama i tekstovima u tri decenije dugoj političkoj karijeri. Do skandala koji se dogodio te 1999. bila je Kolova štićenica. Kada se od njega ogradila, stvorila je uslove da postane novi lider partije i čitave Nemačke. “Eto”, pomislila je makar jednom krajem prošle godine, “tada je za reč godine bila proglašena Schwarzgeldaffäre (afera prljavog novca), a ovaj put će reč godine biti Pandemie. Makar će sledeća godina biti dobra, tako to ide…”

Koliko je veliki nivo samopouzdanja vladao u Hrišćansko-demokratskoj uniji i medijima iz Nemačke i Evrope koji je prate, izbor Armina Lašeta za novog lidera stranke i naslednika Angele Merkel, označen je direktno kao izbor za budućeg kancelara. Toliko je CDU bila sigurna u svoj položaj unutar koalicije sa CSU (Hrišćansko-socijalna unija) i u nivo popularnosti na državnom nivou, da su već otpočele rasprave o tome kako će Lašet ovo sa Kinezima, ili ono sa Amerikancima. Kada su još počele da pristižu vakcine i da osvetljavaju put ka kraju pandemije, delovalo je da ne postoji ništa što bi unapred pripremljen plan moglo da poremeti. Devet nedelja kasnije, Lašet nije ni siguran da će biti kandidat za mesto kancelara, koalicija je uzdrmana i poražena na regionalnim izborima u dve savezne države, a CDU trese najveći skandal u poslednjih dvadesetak godina.

Šta se, zaboga, dogodilo? To pitanje jednako postavljaju i neupućeni Francuz ili Švajcarac, kada nakon izlaska iz bolnice pročitaju vesti o sunovratu najjače nemačke partije, ali i Angela Merkel. Dogodilo se to da su funkcioneri Unije optuženi da su se obogatili pri nabavci medicinske opreme, u trenutku kada se veliki deo građana Nemačke plašio za sopstvenu egzistenciju. Ne, bogaćenje prilikom nabavke medicinske opreme nije dozvoljeno ni onda kada se Nemci ne plaše za svoju egzistenciju. Kontekst samo pojačava pritisak.

Tako je CDU uzdrmana najvećim skandalom od 1999. godine, kada je otkriveno da je stranka primala “tajne donacije” i time oštetila državu i učestvovala u utaji poreza. Helmut Kol je negirao da je znao bilo šta o sumnjivoj donaciji nemačkog trgovca oružjem iz Kanade, teškoj milion dojč maraka. Samo 24 dana kasnije, Kol je ipak preuzeo odgovornost za tu aferu i priznao da je bio upućen u sve. Nedugo zatim, sačekao ga je tekst Angele Merkel u FAZ-u i oštre kritike za čoveka koji je uspeo da se uzdigne “od gubitka kancelarske fotelje do pobede u Evropskom parlamentu, ali ga je onda sačekao skandal koji je gurnut pod tepih”.

Dve decenije kasnije, CDU opet ima posla sa “prljavim novcem”.

Prvo je Georg Nulsmajn optužen da je, sa pozicije glavnog čoveka Hrišćansko-demokratske unije za zdravstvena pitanja u Parlamentu, dobio 660.000 evra kako bi zauzvrat organizovao višemilionsku nabavku zaštitnih maski. Zatim je Nikolas Lobel, poslanik CDU iz Manhajma, optužen da je dobio 250.000 evra kao naknadu za organizovanje nabavke maski od privatne kompanije u Baden-Virtembergu, za kompanije koje rade u zdravstvenom sektoru. Klupko je tako počelo da se odmotava i glavna tema priče nisu ostale samo malverzacije pri nabavci medicinske opreme. Važna tema postala je korupcija u celini, dobro plaćeni sporedni poslovi, ali i sumnjive veze nekih članova CDU i azerbejdžanskog režima. Zbog sumnjivih je kontakata doskorašnji šef vrlo uticajnog poslaničkog kluba mladih parlamentaraca CDU Mark Hauptman podneo ostavku. On je, navodno, u ime privatne firme, čije su kancelarije smeštene u nekoj siromašnoj četvrti, prodavao maske lokalnim samoupravama po ceni od 1,17 evra po maski i 8,09 evra po FPP2 maski, što su neuporedivo veće cene u odnosu na one po kojima je maske nabavljalo nemačko Ministarstvo zdravlja. Na ostavke su primorani i Nulsmajn i Lobel.

Niko, onako kako je to uradila Angela Merkel, pre dve decenije, ne postavlja konkretno pitanje o umešanosti glavne ličnosti partije u slučaj, iz jednostavnog razloga – sada su apsolutno svi demohrišćani “sumnjivi”.

Sa jedne strane, postoji osnovana sumnja da ministar zdravlja Jens Špan “ne može” da objavi imena svih koji su uključeni u malverzacije i koji su se kao posrednici u nabavci medicinske opreme okoristili, dok se sa druge strane mnogi poslanici plaše da će njihovo ime neopravdano biti spomenuto i da takvu ljagu neće moći nikako da speru. Otud i ideja koja se u međuvremenu pojavila, da svaki poslanik pojedinačno da izjavu da li je i na koji način učestvovao u posredovanju prilikom nabavke opreme i da li je od tog posla zaradio makar jedan evro.

„Špigel“ je u jednom svom tekstu o skandalu koji potresa CDU postavio pitanje: da li je reč o samo nekoliko trulih jabuka, ili je trula čitava struktura Hrišćansko-demokratske unije?

Istoričar Frank Boš, koji radi u Lajbnicovom centru za savremenu istoriju u Potsdamu, pisao je o istoriji Hrišćansko-demokratske unije, a kada je počelo da se govori i piše o “sporednim aktivnostima” članova CDU, on je potvrdio da ovo nije istorijski izuzetak.

“Do 1965. godine oko 40 odsto poslanika iz CDU je imalo svoje privatne poslove i sporedne prihode. Tokom narednih decenija taj udeo je pao na tridesetak odsto i sada se polako smanjuje. Pre 1972. godine poslanici nisu bili ni dužni da prijave sve te sporedne izvore prihoda, a i današnji sistem prijavljivanja ima mnogo rupa.”

Kroz te rupe su pokušali da se provuku i Nulsmajn, Lobel i Hauptman, ali im nije uspelo. 

Poslednji rezultati anketa pokazuju da poverenja, posle ko zna koliko godina, više nema. Dve osnovne zamerke su to što “pravila ne važe za sve” – ministri pozivaju na poštovanje mera, da bi istog dana sami išli na večere, ili ubrzo slavili rođendane bez maski, u većem društvu – i to što proces vakcinacije nije ni započeo, a u Velikoj Britaniji ili Sjedinjenim Državama najavljuju da će apsolutno svi građani imati pristup vakcinama u maju i junu.

Pored toga, Angela Merkel je na udaru kritika jer je “ispustila konce iz svojih ruku”. Pre samo godinu dana, kada je uvedeno prvo zatvaranje u Nemačkoj, „Fajnenšel tajms“ je o nemačkoj kancelarki pisao kao o “najboljoj menadžerki krize” u čitavoj Evropi.

“Trideset miliona gledalaca je prisustvovalo presedanu. Merkelova se prvi put posle 14 godina vladavine obratila javnosti u direktnom programu na nacionalnoj televiziji. Nemci su nakon tog govora od 12 minuta znali da su u sigurnim rukama”, pisao je tada FT. 

Danas, tog osećaja poverenja i sigurnosti nema.

Prema anketi čije je rezultate objavio “Bild am Sonntag”, sada vladajući blok podržava 25 odsto ispitanika, Zeleni imaju podršku 23 odsto anketiranih, dok je Socijaldemokratska partija levog centra treća sa 17 odsto. To je pad od celih osam odsto.

“Kako ćemo se nositi sa ovim što se dogodilo – da li ćemo demonizovati one koji su doveli do kršenja poverenja u našu stranu, ili ćemo to shvatiti kao neophodan stepenik razvoja – odrediće naše izglede na predstojećim izborima”, napisala je Angela Merkel, ali ne juče ili pre tri dana, već 1999. posle afere koja je potresla CDU.

Kakva je sada strategija demohrišćana?

Izvori bliski Arminu Lašetu tvrde da on sve drži pod kontrolom i da je njegov plan da unese mir i stabilnost u već poljuljane redove, sa jasno određenom spoljnom politikom i dijalogom unutar stranke, u kojoj je pobedio tesnom većinom. Ipak, njegovi kritičari ističu da je bio i previše tih. Bilo mu je potrebno više od 48 sati da se obrati nakon što je kriza izbila na površinu, a „Špigel“ piše da je Lašet “opet zakasnio na zabavu”.

Sve što se u Nemačkoj događa danas, moglo bi da ima važne efekte već sutra, i to za čitavu Evropu. U suton svog mandata na mestu kancelarke Merkelova je povukla nekoliko važnih poteza iz vizure Starog kontinenta. Od pridobijanja podrške za zajednički evropski oporavak, preko saradnje sa Kinom, do poslednjih pregovora sa Mađarskom i Poljskom po pitanju ljudskih prava. Podrazumevalo se da će hvatajući taj talas Lašet biti potpuno posvećen “evropskom projektu”. Međutim, ako koalicija CDU i CSU ne uspe da sačuva kancelarsko mesto na predstojećim izborima, stvar bi mogla značajno da se promeni.

Ako glavnu reč u potencijalnoj novoj koaliciji bude vodio levi centar, promena će biti minimalna, dok bi u slučaju da FDP napravi ključnu razliku, moglo da dođe do zatezanja kaiša i manje otvorenosti ka Evropskoj uniji i rešavanju evropskih pitanja. U tom će slučaju glavnu reč preuzeti Francuska i Emanuel Makron, a to bi sa sobom donelo i komplikovaniji odnos sa NATO-om, direktnu konfrontaciju Evropske unije sa Redžepom Tajipom Erdoganom i direktno mešanje u pitanja Bliskog istoka ili Severne Afrike.

Tako bi nečije “ugrađivanje” u nabavku maski moglo da promeni sliku čitave Evrope.

Možda će se za dvadesetak godina neki nemački političar, a to sasvim sigurno neće biti Armin Lašet, sećajući se 2020. godine, zapitati: “Kako je Angela Merkel mogla sebi tako nešto da dozvoli, i to nakon afere sa prljavim novcem?”

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika koji je na kioscima od četvrtka, 2. aprila.