Putuj Evropo: Priča o strahu, “Milerovom sindromu” i pitanju – šta se dogodilo ovim igračima?

Možda bi - a ta je "čast" mnogima bila upriličena i za mnogo manje - već moglo da se govori o prokletstvu.

0
(Beta/AP Photo/Darko Vojinovic)

Kada se dan nakon utakmice sa Škotskom govori o novom Evropskom prvenstvu kom se nećemo radovati kao iracionalne budale, već “samo” kao ljudi koji vole fudbal, vremenska margina postavlja se na period od 20 godina.

Da, poslednji put smo na EURO otišli u poslednjoj godini 20. veka, ali ne bi bilo loše da se margina dodatno pomeri – u trenutku kada se lopta zakotrlja na otvaranju Evropskog prvenstva 2021. godine, biće zaokruženo tačno 45 godina u kojih je naša reprezentacija tačno dva puta igrala na kontinentalnom prvenstvu.

Možda je sve počelo na poluvremenu polufinalne utakmice sa Zapadnom Nemačkom, na stadionu Crvene zvezde 1976. Vodila je tada Jugoslavija – ona Jugoslavija sa najdužom skraćenicom – velikih 2:0, Popivoda i Džajić su doneli prednost i smešilo se finale.

Petrović, Buljan, Mužinić, Katalinski, Oblak, Aćimović, Šurjak, Popivoda, Jerković, Džajić, Žungul, Marić, Halilhodžić, Vukotić, Vladić i Peruzović…

Zvuči kao spisak ljudi koji se nikada ničega nisu uplašili?

Nikada nije potvrđeno da se bilo šta loše dogodilo, nije četa crnih mačaka prošla kroz svlačionicu Jugoslavije, nije razbijeno 999 čarobnih ogledala, ali od tog poluvremena nikada više ništa neće biti isto.

Nemački reprezentativac Hajnc Flohe je smanjio prednost Jugoslavije tako što ga je lopta pogodila nakon šuta saigrača i odbila se u suprotnu stranu. Uvukao se neki nemir u kosti domaćih fudbalera do tada neviđen na fudbalskim terenima. Navijači su skidali šešire, češali se po glavama i pitali se: šta se dogodilo ovim igračima?

Debitant Diter Miler, najpoželjniji neženja u Kelnu tih godina, izjednačio je u 82. minutu, a onda u produžetku, u 115. pa u 119. minutu ponudio putokaz ka “ponoru pakla”, izabranicima Biće Mladinića.

Od tada do dana današnjeg, naša reprezentacija, kako god se zvala, uspela je da ode na EURO samo dva puta – 1984. i 2000. godine.

Tu 1984. godine u Francuskoj, fudbaleri koji su bili na spisku selektora Toze Veselinovića neće pamtiti po dobrom.

Izgubili su na otvaranju od Belgije sa 2:0, a onda je u drugom kolu protiv Danske pukla petarda. Arnesen, Bergren, Arnesen, Elkjer, Lauridsen – to je horor recitacija dečaka rođenih početkom sedamdesetih, koji su se pred to prvenstvo u Francuskoj uzdali u Zajeca, Kataneca, Boru Cvetkovića, Mešu Baždarevića, Šestića, Vujovića… Uplakani klinci pitali su se: šta se dogodilo ovim igračima? Za ispraćaj kući Platini je het-trikom anulirao golove Šestića i mladog Piksija i to je bilo sve od Jugoslavije.

Zanimljivo je da je Piksijeva reprezentativna karijera oivičena sa dva spomenuta prvenstva Evrope. To u Francuskoj bio je njegov prvi veliki turnir, a ono prvenstvo u Belgiji i Holandiji 16 godina kasnije bio je njegov poslednji veliki turnir.

U međuvremenu se dogodilo svašta.

Za EURO 1988. godine ključna utakmica u kvalifikacijama bila je protiv Engleza u Beogradu. Gordi Albion je u tom trenutku imao 4 boda prednosti (pobeda je donosila dva boda) i utakmicu više. Jugoslaviju je nakon Engleske čekao meč sa Turskom i mnogo je onih koji su bili uvereni da će Plavi nadoknaditi poraz od dva gola sa Vemblija.

U 25. minutu na semaforu je pisalo 0:4 a navijači su se pitali: šta se, zaboga, dogodilo ovim igračima?

Kada se protiv svih pravila “Milerovog sindroma” iz drugog poluvremena polufinala 1976. godine, Jugoslavija plasirala na prvenstvo 1992. neko je izazvao rat samo da Plavi ne odu na EURO.

Četiri godine kasnije, logično, reprezentacija je zaustavljena sankcijama, pa ni od turnira u Engleskoj nije bilo ništa.

U Belgiji i Holandiji, sve je počelo katastrofalno – Slovenija je tog vrelog 13. juna vodila 3:0, selektor je prvu izmenu napravio u 30. minutu, Mihajlović je dobio crevni karton, a navijači su se opet pitali o čemu je reč. U međuvremenu su Milošević i Drulović kreirali izjednačenje, pobeđena je Norveška uprkos Kežmanu, protiv Španije se nije znalo ko pije, ko plaća, ko želi da pobedi i ko sve ne želi da pobedi Jugoslavija.

A onda je došla Holandija, ona prečka – najviše puta spomenuta prečka u istoriji fudbala – koju je pogodio Mijatović dve godine ranije, svima je bila pred očima i spremala se, u glavama navijača, slatka osveta.

U 91. minutu Mark Overmars je postigao gol za 6:0, a navijači Jugoslavije nisu ni videli počasni pogodak Miloševića minut kasnije, jer su se tukli u glavu i prsa i pitali se: aman zaman, šta se dogodilo ovim igračima?

Od tada, do danas, Grčka je bila šampion Evrope, UEFA je odlučila da proširi prvenstvo, Vels je igrao polufinale, domaćinstvo novog turnira podelilo je 713 država, pojavio se koronavirus – sto se čuda desilo, ali svet još uvek nije spreman za toliko čudo, da naša fudbalska reprezentacija prevaziđe “Milerov sindrom”.

Protiv Škotske je sve bilo kao upisano (kao toliko puta ranije, u prethodnim pasusima ovog teksta), čak je i Piksi rekao da situacija ne može bolje da se podesi i samo je trebalo – samo – da se pobedi Škotska u Beogradu.

Igrači su se doslovno oduzeli. Nisu mogli da daju jedan precizan pas, nisu mogli da potrče, najbolji među njima su gubili duele koje inače dobijaju u polusnu… Selektor nije reagovao da sa klupe ubaci makar nekog ko voli da oseti krv (Katai je ušao prekasno, mnogi smatraju da je trebalo da počne), a Đuričić, Milivojević i Kolarov – redom takvi igrači – nisu ni bili u stroju.

I 89 minuta svi su se pitali: šta se dogodilo ovim igračima?

Kada su izjednačili u 90. minutu svi smo pomislili da je konačno došao kraj svim strahovima i sindromima, ali ne lezi vraže, ušlo se u penale.

Da Diter Miler nije preokrenuo rezultat, nikada u finalu, u raspucavanju penala, reprezentativac Čehoslovačke Antonin Panenka ne bi bio hrabriji od ludog i šutnuo penal na svoj način.

Da Panenka nije dao “panenku” ko zna kada bi i da li bi iko penale proučavao iz naučnog, psihološkog i statističkog ugla. Da tog proučavanja nije bilo, verovatno nikada ne bismo znali da postoje zone na golu koje ako igrač pogodi procenat realizacije skače na 99 odsto.

Dakle, da sve to nismo saznali, pomislili bismo da Srbija sinoć nije imala sreće u “penal lutriji”. A kada verujemo u lutriju, zašto ne bismo i u prokletstva?

Na istom onom golu na kom je pogođena prva “panenka” Aleksandar Mitrović – najkorisniji reprezentativac ove generacije – promašio je EURO. Čitav tim ga je, istini za volju, promašio tokom 120 minuta pre tog penala.

Godine nastavljaju da se sabiraju, margine da se pomeraju, a kada Škotska istrči na teren protiv Češke u prvom kolu Evropskog prvenstva, mi ćemo se i dalje pitati – šta se, zaboga, desilo ovim igračima?

“Milerov sindrom”.