Protiv politike Donalda Trampa na Bliskom Istoku: Izrael se otuđuje od američkih Jevreja

PIŠE ERIK ALTERMAN

0
Foto: Profimedia

Spisak zvanica na otvaranju ambasade SAD u Jerusalimu 14. maja 2018. godine bio je iznenađujuć. Pored izraelskog premijera Benjamina Netanjahua na njemu su se našli i evangelistički sveštenici Džon Hedži i Robert Džefres. Prvi smatra da je Adolf Hitler bio „izraz božjeg gneva (1)”; drugi da će svi Jevreji završiti u paklu. Obojica pripadaju struji američkog društva najprivrženijoj Izraelu: konzervativnim cionističkim hrišćanima (2).

Prisutni su bili i Šeldon i Mirijam Adelson. Ovaj bračni par kockarskih magnata predstavlja najveće donatore Republikanske partije, kojoj su 2016. godine dali više od 82 miliona dolara, a za kampanju za izbore za Kongres u novembru 2018, 113 miliona (3). Oboje zdušno podržavaju Netanjahuovu konzervativnu vladu. Uz to, gospođa Adelson skoro je postala urednica Izrael Hajoma, propagandnog lista koji podržava „Bibija” (nadimak od imena Benjamin) u najvećoj meri finansiranog iz džepa njenog muža.

„Antirasistički batinaši”

Sa druge strane, u publici se nije moglo naleteti ni na jednog progresivnog Jevrejina. Oni nisu bili pozvani na ceremoniju iako čine većinu u SAD: prema izlaznim anketama, na izborima u novembru 2018, tri četvrtine jevrejskog biračkog tela glasalo je za demokratske kandidate.

Donaldu Trampu i Netanjahuu nije zajednička samo podrška cionističkih hrišćana i bračnog para Adelson. Obojica vole da pravdaju svoje neuspehe teorijama zavere. Takođe su iznenađujuće opušteni u trenutku u kom antisemitizam raste u Evropi i Americi.

U avgustu 2017, neonacisti su defilovali ulicama Šarlotsvila skandirajući: „Jevreji nas neće zameniti”. Jedan od njih je kolima uleteo u antirasistički kontraskup, usmrtivši jednu ženu. U zvaničnoj reakciji Tramp je izjednačio dva sukobljena tabora, rekavši da se na skupovima ekstremne desnice mogu naći i „jako dobri ljudi”. S druge strane, premijeru Izraela trebalo je tri dana da reaguje – lakonskim tvitom u kom nije ni pomenuo američkog predsednika. Prepustio je svom sinu da se obrati političkoj bazi.

Isto to ponekad radi Tramp sa svojom ćerkom i zetom. Neonacisti su „stvar prošlosti. Oni su vrsta u izumiranju”, uveravao je tad Jair Netanjahu na društvenim mrežama. „S druge strane, antirasistički batinaši i oni iz pokreta Black Lives Matter, koji mrze moju zemlju (kao i, po mom mišljenju, i same Sjedinjene Američke Države) postaju sve jači i počinju da dominiraju univerzitetima i političkim životom u Americi.”

Još skorije, 27. oktobra 2018. godine, kada je fanatični obožavalac Donalda Trampa ubio jedanaest Jevreja i Jevrejki u sinagogi u Pitsburgu, predstavnici izraelske vlade bez poziva su pohitali na mesto zločina. Negirajući postojanje ikakve veze između Trampovog govora mržnje i tog događaja, oni su ponovo optužili levicu. Naftali Benet, ministar za dijasporu i obrazovanje, vođa ultrareligiozne nacionalističke partije Jevrejska kuća, bez ikakvog dokaza osporio je podatke Anti-Defamation League-a o porastu ekstremno desničarskog antisemitizma nakon dolaska Donalda Trampa na vlast. Glavni konzul Izraela u Njujorku Dani Dajan iskoristio je priliku da napadne laburističkog vođu u Britaniji Džeremija Korbina. Ove izjave išle su u sasvim suprotnom smeru u odnosu na tihi marš koji je organizovala jevrejska zajednica Pitsburga u znak protesta protiv Trampa. Takođe, one su protivrečne stavu Džefrija Majersa, rabina napadnute sinagoge, iznetom tokom kratke propovedi 3. novembra: „Gospodine predsedniče, reči mržnje vode delima mržnje. Govor mržnje vodi onome što se desilo u mom hramu.”

Sve skorašnje ankete pokazuju istu stvar (4): porast jaza između izraelskih Jevreja koji su izabrali vladu blisku ekstremnoj desnici i njihovih američkih sunarodnika koji su oduvek pripadali progresivnom kampu. Većina stanovništva Izraela mrzi Baraka Obamu; oni danas obožavaju Donalda Trampa i glasaju za partije koje podržavaju kolonizaciju i stalnu okupaciju Zapadne obale. Nasuprot tome, veliki deo američkih Jevreja i Jevrejki podržava Obamu i protivi se kolonizaciji.

Vojnici i osnivači kibuca

Potonji su oduvek bili rastrzani između svog političkog progresivizma i želje da podrže Izrael. Pre 1948. ideja da će jevrejska „nacija” nastati zahvaljujući stvaranju države nije bila opšteprihvaćena u SAD. Ona se naročito nije dopadala bogatim jevrejskim izbeglicama iz Nemačke, veoma uticajnim u intelektualnim krugovima. Ti ljudi su najčešće pripadali reformističkim verskim zajednicama i prezirali su cionizam jer su jevrejstvo pre svega videli kao stvar religije i nisu želeli da se njihov (američki) patriotizam dovodi u pitanje. Ipak, nakon 1945. užas genocida ublažio je njihov otpor. Veoma religiozni i tradicionalni Jevreji takođe su odbacivali cionizam jer su smatrali da nastanak hebrejskog kraljevstva treba da bude božje, a ne ljudsko delo.

Tokom naredne tri decenije, postojao je konsenzus oko podrške Izraelu. Američki Jevreji koji su imali pristup javnosti – novinari, intelektualci, političke vođe, umetnici itd. – bez izuzetka su slavili novu državu gurajući u stranu retke disidentske glasove, poput lingviste Noama Čomskog ili nezavisnog novinara Isidora Fajnstina Stouna (umro 1989). Obojica su decenijama konstantno kritikovala odnos Izraela prema arapskoj manjini i njegovo kategorično odbijanje da pronađe rešenje za problem palestinskih izbeglica (5).

Pobeda Izraela u ratu 1967. godine izazvala je veselje, čak i oduševljenje, među američkim Jevrejima i Jevrejkama. Prestrašeni govorom egipatskog predsednika Gamala Abdel Nasera protiv Izraela, oni su se plašili da će doći do „druge Šoe (hebrejski izraz za Holokaust, prim. prev.)”. Stoga su s radošću primili vesti o porazu arapskih vojski. „ŠŠestodnevni ratĆ ujedinio je američke Jevreje u većoj meri nego išta pre i uspeo je da navede na akciju mnoge među onima koji se ranije nisu obazirali na slična pitanja”, pisao je rabin Artur Hercberg, dva meseca nakon okončanja sukoba. „Nema tog termina zapadne teologije koji može da objasni ovaj fenomen. Većina Jevreja oseća emocije koje ne ume da opiše (…). Moguće je da Izrael služi kao katalizator emotivne odanosti jevrejstvu i da, samim time, omogućava očuvanje jevrejskog identiteta (6).” Manjina Jevreja i Jevrejki, najpre mladi i levo nastrojeni, nije se utopila u ovaj talas; bez sumnje zbog toga što su delili revolucionarno tumačenje po kom su Palestina, Vijetnam, Alžir, Kuba, čak i Crna Amerika bili delovi iste antiimperijalističke borbe. Ipak, takvi stavovi nisu naišli na širok odjek u politici. Njih nije delio nijedan predstavnik jevrejskih profesionalnih organizacija ili sinagoga, a kamoli iko u Kongresu ili Beloj kući.

Stvari su počele da se menjaju 1977. godine, kada je Likud, čiji vođa je tad bio Menahem Begin, okončao dugu vladavinu laburista u Izraelu. Američka jevrejska zajednica smatrala je velika imena Izraelske laburističke partije za svoje heroje. Vojnici, akademici, osnivači kibuca; delovalo je kao da su sposobni da jednom rukom nateraju cveće da raste u pustinji, dok drugom drže puškomitraljez i brane svoju zemlju. Begin je bio čovek veoma udaljen od tog ideala. Njegov arhaični formalizam, njegova nemogućnost da se odnosi prema Arapima sa minimumom dostojanstva – smatrao ih je zaostalim narodom – njegova neprestana podrška kolonistima… On je okončao dugi medeni mesec svoje države i američke jevrejske zajednice.

Izraelska invazija na Liban 1982. godine i masakri u izbegličkim kampovima u Sabri i Čatili dodatno su zaoštrili rascep. Mediji u SAD prvi put su prikazali događaje na način koji nije pogodovao Izraelu. Zajedno sa nekoliko poznatih rabina, Njujork tajms (New York Times) osudio je opsadu Bejruta koja je trajala tokom leta 1982. Takođe, novinari poput Entonija Luisa, inspirisani Palestinskim pitanjem, knjigom Edvarda V. Saida iz 1979. godine, počeli su da otvaraju nove kanale za podršku palestinskoj borbi. Progresivni časopisi (na primer Nejšn – The Nation – ili Njujork rivju ov buks – The New York Review of Books) počeli su da ulaze u sukobe sa konzervativnim izdanjima koja su naginjala ka izraelskoj desnici, kao što su bili Nju ripablik (The New Republic), na čijem čelu se tad nalazio bespogovorni pristaša Izraela, Marti Perec, ili Komenteri (Commentary), časopis Američke jevrejske komisije (American Jewish Committee – AJC) koji je tada uređivao neokonzervativac Norman Podhorec. Bliska saradnja Izraela sa Južnom Afrikom i nekoliko latinoameričkih diktatura – najviše u vojnom i obaveštajnom domenu – razbila je iluzije brojnih progresivnih američkih Jevreja i Jevrejki.

Neokonzervativci među Jevrejima često su nastojali da ubede svoje sunarodnike da prekinu da glasaju za Demokratsku partiju u ime podrške Izraelu i sopstvenim ekonomskim interesima. Pokušavajući da usmeri jevrejsku zajednicu ka desnici, Podhorec se 2009. upitao: „Zbog čega su Jevreji progresivni?” (7) – slično pitanje je već postavio Milton Himelfarb u Komenteriju 1967. Prema njegovom mišljenju, njihovi stavovi su rezultat pogrešnog razumevanja: američki Jevreji ne uspevaju da shvate sopstveno mesto u društvu i nesposobni su da prepoznaju svoje stvarne prijatelje u Izraelu.

Dve hiljade dvanaeste godine, Republikanska jevrejska koalicija (Republican Jewish Coalition), konzervativna jevrejska organizacija, pokrenula je medijsku kampanju pod nazivom „Kajem se” (My remorse). Kampanju je finansirao Adelson, a njen cilj je bio da ubedi američke Jevreje da se okrenu Republikanskoj partiji. Ni taj, najnoviji, pokušaj nije bio uspešan.

Masovno odbacivanje kolonizacije

Odeljenje za religiju i javno mnjenje Pju centra za istraživanje (Pew Research Center) 2013. godine objavilo je rezultate najveće ankete ikad sprovedene među američkim Jevrejima (3.475 kvalitativnih intervjua, 70.000 popunjenih onlajn upitnika…) (8). Kao odrednice svog kolektivnog identiteta, ogromna većina ispitanika i ispitanica navela je brojne faktore: verske prakse, osećaj pripadnosti zajednici, humanističke vrednosti, želju za očuvanjem sećanja na Šou, pozitivno mišljenje o Izraelu, ali i hranu i smisao za humor. Niko, međutim, nije pomenuo privrženost konzervativnim stavovima ili podršku izraelskoj kolonizaciji. Pored toga, podrška samom Izraelu pada iz godine u godinu, naročito među Jevrejima i Jevrejkama uzrasta između 18 i 29 godina.

Pored toga, Pju centar za istraživanje je osvetlio potpuni preokret među pristašama Demokratske partije. Dve hiljade prve godine 48% njih podržavalo je Izrael, naspram 18% koji su simpatisali palestinski narod. Danas 35% podržava Palestince, nasuprot samo 19% podrške za Izrael (9). Organizacije koje predvode mladi američki Jevreji i Jevrejke, kao što su IfNotNow i J Street U (univerzitetski odsek J Street-a), okupljaju ljude koji mrze okupaciju i kolonizaciju barem isto onoliko koliko vole Izrael. U njihovim redovima nalaze se čitaoci i čitateljke izraelskih levičarskih dnevnih novina Harec (Haaretz), a oni se trude da sarađuju sa grupama za zaštitu ljudskih prava koje osuđuju okupaciju, poput Breaking the Silence, The New Israel Fund, B’Tselem, Molad, Peace Now, i onlajn platformom +972.

Ipak, Netanjahuova vlada smatra da može da preživi i bez podrške američkih Jevreja i progresivista, koje ionako smatra izdajnicima, i da se zadovolji prijateljstvom sa Trampom i ekstremnom desnicom, poput one iz Brazila ili brojnih drugih država.

ERIK ALTERMAN je novinar.

PREVOD: Pavle Ilić

(1) Navedeno prema Dejvid Usborn, „McCain forced to ditch pastor who claimed God sent Hitler”, The Independent, London, 24. maj 2008.

(2) Čitati Ibrahim Vard, „’Il ne peut y avoir de paix avant l’avčnement du Messie'”, Le Monde diplomatique, septembar 2002.

(3) Devin O’Konor, „Casino tycoon Sheldon Adelson threatens to cut off Republican Party following midterm losses”, Casino.org, 5. decembar 2018, www.casino.org

(4) Cf. naročito Vilijam A. Galston, „The fracturing of the Jewish people”, The Wall Street Journal, Njujork, 12. jun 2018.

(5) Stvaranje Izraela 1948. godine pratio je progon oko 700.000 palestinskih izbeglica. Čitati: Mišlen Pone, „La naissance de la question des réfugiés”, u „Palestine. Un peuple, une colonisation”, Maničre de voir, br. 157, februar-mart 2018.

(6) Navedeno prema: Edvard S. Šapiro, American Jewry Since World War II, vol. V, A Time for Healing, Johns Hopkins University Press, biblioteka „The Jewish people in America”, Baltimor, 1992.

(7) Norman Podhorec, Why Are Jews Liberal?, Random House, Njujork, 2009.

(8) „A portrait of Jewish Americans”, Pew Research Center, Vašington, 1. oktobar 2013.

(9) „Republicans and Democrats grow even further apart in views of Israel, Palestinians”, Pew Research Center, 23. januar 2018, www.people-press.org.