1. Rezime posete

Putinova poseta pokazala je velike simpatije za Rusiju i za Putina lično, što je veoma značajno, od možda i većinskog dela stanovništva Srbije. Ali to nam je bilo jasno od njegove prošle posete, kada je učestvovao na vojnoj paradi.

Da li je ova poseta pokazala nešto novo? Odgovor je ne.Za zvanični Kremlj, ta “narodna” komponenta posete bila je važna – posebno u situaciji kada zapadni mediji od Putina prave neko strašno autoritarno čudovište koje je lično odgovorno što je Tramp došao na vlast, što se ratuje u Siriji, zapravo, za sve loše što se događa u svetu. Za Putinovu administraciju jako je važno da u Evropi postoji država čiji građani prilično iskreno vole ruskog predsednika, gde ljudi izlaze da ga dočekaju parolama poput “Putin je car”, “Putin je Bog” i tome slično. Dakle, poseta Srbiji jedan je od načina da se probije “medijska tama” koju Zapad stvara oko Putina. U isto vreme, nažalost ne postoje nikakva konkretna dostignuća ove posete, nikakav konkretni progres u bilateralnim odnosima.

Koliko je poseta bila važna Vučiću? Još jednom je, a nije mu prvi put, iskoristio Putinovu posetu da ojača svoj imidž. Vučiću je veoma važno da srpskom narodu predstavi da ga Putin podržava u svemu što radi, od “razgraničenja” na Kosovu do prevremenih izbora ovog proleća. Čini mi se da se Vučićeva očekivanja nisu do kraja ostvarila – Putin je zvanično kazao da će se Rusija po pitanju Kosova držati Rezolucije UN 1244 i nije rekao ništa o “demarkaciji”.

Putin je takođe odbio da učestvuje u mitingu Srpske napredne stranke ispred Hrama Svetog Save, na šta mu je ukazala i ekspertska zajednica u Rusiji. Veoma je važno što je nas, poznavaoce prilika, poslušala Putinova administracija. On ne može i ne sme da bude statista u predizbornoj kampanji SNS-a.

Da rezimiramo, nismo videli ni čuli ništa novo. Putinu je bilo važno da pokaže da ga Srbi iskreno vole i to je i pokazao; Vučiću je bilo važno da dobije Putinovu podršku i rekao bih da nije dobio stopostotnu. Poseta je bila uspešna za Putina i ne toliko uspešna za Vučića.

2. Odnosi Moskve i Beograda

Odnosi Moskve i Beograda snažniji su danas nego u bilo kom periodu u proteklih stotinu godina, i to je odlična stvar. Putin voli da dolazi u Srbiju, i činjenica je mu se Srbi sviđaju.

Što se tiče odnosa između Putina i Vučića, moram da kažem nešto u Vučićevu korist. On je naučio ruski baš zato da bi komunicirao sa Putinom i drugim ruskim zvaničnicima. Na svakom sastanku sa Putinom, Vučićev ruski je sve bolji. Ne znam nijednog drugog lidera neke evropske države koji bi razgovarao sa Putinom na njegovom maternjem jeziku. Angela Merkel bi umela, ali ona to neće uraditi. To je dobro kada pregovarate.

Tokom posete, Putin i Vučić proveli su neko vreme u limuzini, vozeći se ka groblju oslobodilaca Beograda, i razgovarali tet-a-tet, bez prevodilaca. Mislim da su upravo u tom trenutku vođeni najvažniji razgovori.

No, da li možemo da govorimo o “iskrenom prijateljstvu” između Vučića i Putina? Mislim da bi to bilo pogrešno postavljeno pitanje. Ovo je velika politika, u kojoj postoji sklad interesa ili obostrane simpatije, ali “prijateljstvo” jednostavno nije politički termin.

3. Kosovo i ruska uloga

Slažem se da će 2019. godina biti odlučujuća za sudbinu ovog regiona. Moram da kažem i da u Moskvi niko ne razume šta predstavlja “razgraničenje”. Da li je to isto što i razmena teritorija, ili nešto više? Čini mi se da ni u Srbiji niko sem Vučića ne zna šta je “razgraničenje”. A ni Vučić to ne objašnjava; umesto da objasni šta je “demarkacija”, on govori o tome da ljudi nisu razmeli njegovu ideju i da je zato morao da je napusti. Ali kako možete da shvatite nešto što vam niko nije rekao? Ne samo Vučić, nego i ljudi oko njega.

U novembru prošle godine, funkcioner SNS-a Vladimir Đukanović boravio je u Moskvi, i svi eksperti su ga pitali samo jednu stvar – šta predstavlja razgraničenje? On je na to odgovorio: “Srpske vlasti su ionako odbacile ovu ideju, tako da nema razloga da vam to objašnjavam. To su već bajate vesti.” I to je bilo to.

Ja ne mislim da je razgraničenje stavljeno ad akta. Ubeđen sam da će se ono, u ovom ili onom obliku, ponovo pojaviti pred vlastima u Srbiji u 2019. godini. Zato je važno da se i u Srbiji i u Rusiji objasni šta ta ideja predstavlja. U isto vreme, kao što je Putin rekao, Rusija će nastaviti da poštuje Rezoluciju 1244. Lično mi je žao što Putin nije imao vremena da se sretne sa predstavnicima Srba sa Kosova, jer bi taj sastanak bio veoma koristan.

4. Orden i sporazumi

Čestitam Aleksandru Vučiću na Ordenu Aleksandra Nevskog. Ali, ruski investicioni projekti bili bi mnogo važniji za Srbiju, a tu stvari ne stoje dobro. Srbija će dobiti 230 miliona dolara investicija od Ruskih železnica, ali to je stari projekat, koji datira još iz 2009. godine. Nijedan novi ni veliki investicioni projekat nije potpisan tokom ove posete. Nije doneta konačna odluka o učešću Srbije u “Turskom toku”. Baza ruskog Ministarstva za vanredne situacije u Nišu nije dobila diplomatski status, iako bi ovo bilo pre svega značajno za Srbiju.

Orden ima simbolično značenje, o kojem su provladini mediji u Srbiji pisali naširoko. Lepo je i što je Anđelko, otac Aleksandra Vučića, bio na dodeli.

5. Vučićev ugled u Moskvi

On ne govori mnogo jasnih stvari, tako da ni njegove izjave u pogledu Rusije nisu uvek jednostavne. Mene ruski novinari često pitaju “Da li će Vučić biti drugi Đukanović?”. Ne znam odgovor na to pitanje, baš kao što ne znam ni šta predstavlja koncept “razgraničenja”.

6. Rusi i srpska opozicija

Načelno gledano, Rusija je spremna da sarađuje sa svim proruskim partijama u Srbiji. U praksi, predstavnici opozicionih srpskih pokreta i stranaka imaju pristup samo u Dumi. Tamo ponekad čak i potpišu neki sporazum sa pojedinim ruskim partijama, od komunista, preko Žirinovskog, pa do Jedinstvene Rusije. Ali da li je cena ovakvih dogovora previsoka? Nema nikakvog napretka u Ministarstvu spoljnih poslova, a čak još manje u predsednikovoj administraciji, prema srpskim opozicionim strankama. Mislim da to nije dobro, i na to često podsećam. Pogledajte samo Amerikance: oni sarađuju sa čitavim političkim spektrom: i sa vladajućom strankom, i sa liberalnom opozicijom, čak i sa patriotskom opozicijom. I tako i treba da bude.

Ruske državne strukture žele da sarađuju sa strankom na vlasti, ali ne shvataju opoziciju i plaše je se (ovo ne važi samo za Srbiju, već i za druge zemlje). Nadam se da će se ovo promeniti, jer je to neophodno da bi ruska spoljna politika bila efektnija.

2 KOMENTARA

Comments are closed.