Srpski #MeToo dobio je novo poglavlje pošto je glumica Danijela Štajnfeld ispričala da ju je silovao kolega Branislav Lečić. Ovim slučajem i zloupotrebom moći, čiji je simbol rečenica “Znaš li ti uopšte ko sam ja?”, bavi se Nedeljnik u novom broju koji je na kioscima od 25. marta.

A problem seksualnog nasilja pokrenula je ispovest priča Milene Radulović. Podsećamo na njenu priču iz Nedeljnika, na priču kako jeprekinuto ćutanje.

***

Tajne i ćutanje o silovanjima i seksualnom zlostavljanju devojčica u „školi života“ i glume Miroslava Aleksića, ćutanje koje je trajalo 35 godina, prekinuto je pošto je pet devojaka, među kojima je i glumica Milena Radulović – koja se odvažila, kao najstarija, da bude njihov glas – optužilo pedagoga koji je uticao i ostavio „trag“ na generacije.

Kroz čuvenu školicu Miroslava Aleksića prošlo je, unatrag toliko decenija, oko tri hiljade dece. Radila je sve do trenutka hapšenja sada 68-godišnjeg reditelja.

Smatralo se privilegijom ići na časove kod njega, o čemu su svedočili snimci ogromnih gužvi na audicijama na kojima je birao talentovanu i pametnu decu. Bio je autoritet, bio je surov, stvorio je neke, kako su i oni sami pričali, od najboljih glumaca, ali Miroslav Mika Aleksić – ne srećom, već zahvaljujući devojkama kao što su Milena, i njene saborkinje koje su odlučile da ispričaju istinu o onome što se događalo u studiju. Neće, što je najvažnije, zlostavljati više nijednu devojčicu.

Anatomija zločina nad decom

Ovo je slučaj kakav srpsko društvo dosad nije imalo. Ovo je priča koja će obeležiti generacije, unatrag nekoliko decenija, unapred nekoliko godina.

Ovo je zločin koji je uzdrmap porodice, javnost, umetničku scenu. Ovo je rez posle kojeg više ništa neće biti isto. Ovo je anatomija zločina nad decom, nežnom, nadarenom, pametnom, naivnom, krhkom, koji nadilazi čak i bolest i poremećaj, koliko god oni mučni bili.

Miroslav Mika Aleksić je, prema svedočenju prvih devojaka – koje su, čak i u ovako polarizovanoj javnosti, dobile gotovo nepodeljenu podršku, što može i mora da bude ohrabrenje za sve druge zidove ćutanja – perfidno koristio svoj ugled i ime za sticanje poverenja, manipulaciju, iskorišćavao ranjivost, koristio šok, stid i uspevao da to radi iznova i iznova. Zlostavljanja su se dešavala u kasnijem uzrastu, a morbidni sistem bio je razrađen do savršenstva.

Fotografija Igor Pavićević

Milena Radulović objašnjava kako je izgledao taj mehanizam od trenutka kada deca, već od pete, šeste godine stignu u njegovu školu, provedu kod njega desetak godina, kada on gradi uticaj nad njima, stvara otklon prema roditeljima, postavlja se kao glavni autoritet, zaštitnička i prijateljska figura – što, reći će devojke, on često i jeste bio – ali je i manipulisao i na kraju zlostavljao.

Slušali smo ovakve priče koje su stizale iz sveta a ako bi se desilo kod nas, naša konzervativna sredina je uporno ćutala, zataškavala, krila. Žrtve su se borile same sa svojim traumama i ožiljcima. Ali došle su neke druge generacije koje više ne žele da ćute.

Ovo je slučaj koji smo čekali da bude otkriven, ove devojčice, devojke i žene koje sada pričaju svi treba pažljivo da slušaju i čuju njihove priče. Ovo se dešava nama, našoj deci. Više ne smemo da ćutimo.

„O ovome ćutalo se previše“, kaže za Nedeljnik glumica Milena Radulović. Ona je Aleksića prijavila policiji za silovanje koje se dogodilo kada je bila maloletna, sa njenih 17 godina, a potom i ponavljalo.

Danas je progovorila javno u ime svih devojaka koje su preživele seksualno zlostavljanje od čoveka koji im je bio kao porodica, od nekoga kome su deca verovala, a roditelji želeli da im dete ide kod Mike jer je važio za vrsnog pedagoga.

U trenutku kada je nju zlostavljao, imao je 61 godinu, ali se to nastavilo. Nastavilo bi se i danas, neka deca bi bila u njegovom dramskom studiju, i neka devojčica, pola veka mlađa od njega, bila bi primorana da mu se povinuje. Nastavilo bi se, da nije bilo Milene i devojaka koje su se udružile da prekinu omertu.

„Ćutanje je trajalo, do te mere da nismo dobijali upozorenja. Kada se to meni desilo, ja nikada nisam čula da se bilo šta slično desilo, nisam imala nagoveštaj. Ali ovo nije samo moja priča. Vreme je da pričamo o toj traumi i tom iskustvu kao takvom. Na kraju, mene i ove hrabre devojke je ta teška trauma povezala da progovorimo o jednom od najvećih problema našeg društva – seksualnom uznemiravanju, zlostavljanju i nasilju nad ženama. Ja želim da poručim svim ženama da nisu same.“

Novinari Nedeljnika razgovarali su sa nekoliko devojaka koje su imale slična iskustva kao Milena, a koje još nisu imenom i prezimenom izašle u javnost. Neke od njih će to verovatno učiniti. Neke će svedočiti anonimno. Neke će, razumljivo je i to, i ovog puta odlučiti da ćute. Ali, čak i ako tako bude, od danas, posle Milene i njenih koleginica, one će makar znati da nisu bile ni krive ni odgovorne za ono što im se dogodilo.

Fotografija: Igor Pavićević

„Nekom novom detetu se to upravo dešava“ Ono što je sasvim jasno je da je priča svih devojaka praktično ista. Koraci slični. Matrica očigledna. O tome da je Mika Aleksić bio „strog i oštar“ prema deci se znalo, njegove metode nisu bile javna tajna koliko su bile podržavane od dobrog dela javnosti. Ipak, svi oni koji su čuli „kakav je“ danas treba da znaju koliko je vremena i hrabrosti trebalo da se izađe i izgovori ono najteže.

Okidač da Milena Radulović i grupa glumica prijave slučaj policiji, bila je jedna maloletna devojčica, a koju Milena nije ranije poznavala. Bilo je važno reagovati brzo, pre početka drugog polugodišta, kada bi se časovi u Aleksićevoj školi nastavili, kao i zlostavljanja.

Svaki dan je bio važan. Više nismo smeli da ćutimo

„To je svakog dana tempirana bomba, kada znaš da je taj čovek na slobodi i šta tamo može da se desi“, kaže Milena Radulović.

„U trenutku kada on sigurno pikira još šest devojčica koje se spremaju za FDU, a nije isključeno i one koje se ne spremaju, jer bilo je i takvih slučajeva, smatrale smo da, ako dozvolimo da se nastavi, da ćemo doslovno biti saučesnici u zločinu… Jednostavno smo se dogovorile da je vreme. Kada imate izjave i iskustva koja imaju sličan karakter i metodu, nema sumnje da bilo ko u javnosti neće imati dilemu da li treba da osudi pedofiliju. Govorimo o maloletnim licima koja tog čoveka poznaju po deset godina i koji je stvorio figuru drugog oca, a deci bez očeva i jedinog.“

„Sa ovom svešću“, nastavlja odlučno, „mislim da nijedna od nas nije mogla da nastavi sa svojim divnim životom i uspešnom karijerom dok se to nekom novom detetu dešava. I onda kada se to dete stvarno pojavilo, bilo je plana, ona nas je pogurala svojom hrabrošću. Ova devojka je heroj. Ona je maltene isto veče prenela šta joj se dogodilo. I mi smo zbog toga dobili šansu da je zaštitimo, a što se mene tiče, i obavezu – da niko više ne sme da bude zlostavljan od tog čoveka. To je toliko strašan čin po psihu da devojke godinama nikom nisu mogle ni reč o tome da kažu. Ali ova devojka srećom ne. Meni je samo bitno da naša teška reč ne stoji ničije sudbine. Zato o ovome pričam javno.“

Ako ranije generacije nisu govorile o ovome, nove jesu. Milena je želela i da devojčice znaju da mogu da popričaju sa nekim. Da, ako se nešto desi, ne nose teret, da ne misle da su jedine, da ne misle da su bilo čime to isprovocirale.

„S obzirom na količinu traume, sramote i monstruoznosti, toga da ti je ceo svet srušen, sve u šta si verovao, plus klasične psihološke traume koje ostavlja zlostavljanje, trebalo je vremena i meni i nekim mlađima od mene, da se liše toga što im je on usadio, a to je osećaj odgovornosti, saučesništva i krivice za ono što ti se događalo. Trebalo je vremena da svi osnažimo“, govori.

Osećaj krivice utoliko je veći jer Mika Aleksić nije bio tek neki učitelj glume. On je bio čovek kojeg su deca znala po deset i više godina. Sa njim su odrastala. Bio im je autoritet. I vrlo često – zaštitnik.

Pravila grupe: „Marš na umivanje“

Milena Radulović je na časove kod Miroslava Mike Aleksića krenula kada je imala 11 godina, što je relativno kasno. Njene drugarice i drugovi, danas najbolji i najbliži prijatelji iz grupe, tada su već pohađali časove po pet-šest godina. Škola je zaista bila rasadnik za talente, pohađala su je deca iz uglednih porodica. Na Akademiji su bili i mnogi drugi koji su prethodno prošli kroz njegovu školu glume. Zanimljivo je – ali ne i nevažno za ovu priču – da je i Biljana Mašić bila prvo Mikina učenica u njegovoj školi, a razlika između njih je 14 godina.

Časovi su uvek počinjali molitvom. Čitao se Očenaš. Postojala su čvrsta pravila:

– Blago niščima duhom, njihovo je carstvo nebesko –

Ne ljutim se ja što vi mene lažete, nego što mislite da ja vama verujem

– U grupi nema samoupravljanja, jer samo Mika upravlja

– U grupi nema zaljubljivanja, jer to kvari prijateljstvo

– U grupi se navija za OFK Beograd

– Niko se u gaće nije usro što mu je nužnik daleko, no što je kasno krenuo.

Bez obzira na sve što će doći kasnije, njen prvi utisak bio da je takve drugare želela, da idu u pozorište, gledaju filmove, čitaju knjige, idu na izložbe. To su bili delovi zadataka, ali je bilo i nešto drugarski.

“Mi smo to doživljavali kao izlaske. U toj grupi smo bili svi toliko ogoljeni, svaki put je neko ‘išao na umivanje’, faktički smo manje-više svi bili iskreni. Nije bilo foliraže, kao u školi. Niko se nije pravio, nije bilo glume, osećao si se opušteno. Svi moji prijatelji do dan-danas su iz te škole i to je ono što niko nikada neće upropastiti”, priča Milena.

Fotografija Igor Pavićević

Poznato je da je Aleksić jako strog, ali „pravičan“. Ali istovremeno inteligentan i izrazito duhovit, što je inače opšta crta manipulatora.

„Nikada nikoga nije vređao ili vaspitavao za nešto što nisi znao da je istina. Ako je neko lenj, ili debeo, ili kasni, ili laže, on je udarao baš na to. Mnogima su i roditelji bili strogi. Jedan od glavnih razloga što su se mnogi kojima nije prijao taj pristup zadržavali tamo, i što je ta škola zapravo bila lepa – a umela je da bude i surova, što su deca bila fenomenalna“, dodaje Milena Radulović.

Pravilo je i da roditelji nisu imali pristup školi. Miroslava Aleksića bi videli samo jednom, pri upisu, kada bi im rekao da se više neće videti, i izneo imosnovna pravila: kada se dolazi, kako devojčice moraju da budu obučene (suknje), kako dečaci. Deca su sama donosila novac za školarinu. Ipak, roditelji nisu sumnjali i podržavali su njegove metode.
A kako bi i mogli da posumnjaju? Hvaljen je kao pedagog, autoritet i za svoj rad sa decom.


„Naravno da ti je prijalo što si prošao audiciju, što si negde gde ne primaju svakoga. Kad si mali, to ti je stvarno važno, da budeš tu.“


„Sve devojke bi ga ranije životom branile“

Aleksić je gradio specifičan odnos sa decom. Stalno je isticao i bilo je to osnovno pravilo – da su deca „mali ljudi“, da mogu sami da dođu do škole. Deca su bila „njegova“, branila su ga ako bi neko bilo šta
loše rekao za njega.


Teren je, tako, bio temeljno pripreman.

“I kada su se dogodile nedozvoljene polne radnje, svako od nas je imao osećaj da je odrasla, odgovorna osoba koja je sama u tome. I kroz tu školu je on naglašavao, poništavao autoritet roditelja vrlo perfidnim metodama. Govorio je ‘što te dovoze roditelji, oni tebe ne poštuju, oni misle da ti ne možeš sam da dođeš na čas’. A u tom periodu, kad si u pubertetu, želiš da si nezavisan, misliš da je to što on priča praviln. I ne daj bože da neko od naših roditelja nešto kaže protiv njega, a dešavalo se da im se nešto ne dopadne, nešto što su videli, ili bi rekli nešto za njega neafirmativno, deca su ga branila. Sve devojke o kojima ja pričam, uključujući i mene, životom su branile njega i njegov stav i to da je on u pravu. Naravno, govorim o vremenu pre zlostavljanja“, priča Milena Radulović o odnosu koji je Aleksić gradio sa decom postavljajući se kao apsolutni autoritet i poništavajući roditeljski, zbog čega je, između ostalog, bilo teško odupreti se manipulaciji.

Pred njim ipak nije bilo prijatno, od njega si se plašio, reći će. Ali umeo je da bude jako duhovit, pevao je, imitirao, davao deci zanimljive zadatke.

„U susednoj prostoriji bili bi naši drugari“

Znao je da prepozna situacije u kojima se nekome dešava nešto stresno. A deca, kao deca, u tinejdžerskom dobu uvek imaju neke probleme, bilo sa roditeljima, dečkom, ukorom. Umeo je to da vidi, da se nađe, da pomogne, da bi kasnije zloupotrebio najbrutalnije.

„On vidi da imaš problem, i ti se na kraju osećaš i počastvovanom što je neko u masi te grupe primetio da si ti na pola raspoloženja, i tada stvori taj bliski princip toga da ti se nađe. Nekome neko umre, razvod roditelja, zdravstveni problemi, on stvori situaciju da bude nasamo sa tobom, da li u kancelariji ili u šetnjama Knez Mihailovom. I zaista je u takvim slučajevima davao najdivnije, najkorisnije savete koji su bili vrlo primenjivi i produktivni. Stvarno rešiš problem. Negde u tom trenutku, te devojke na koje je on obratio pažnju, on ih je već navikao da ostati sam sa njim znači da će ti pomoći, da će rešiti tvoju dramu. Imaš petnaest-šesnaest godina i misliš da je sasvim u redu da ostaneš nasamo sa njim, misliš da ćeš dobiti novo rešenje za te tvoje ‘nepremostive životne probleme’. I kad vidiš neku od tih starijih devojaka, dok si u mlađoj grupi, pomisliš: ‘Kad će mene da prepozna, mene da odvede.’ I to misliš dok te ne odvede prvi put.“

Tada počinje pakao. Umesto saveta i prijateljskog odnosa, sledi primena fizičke sile. Nedozvoljeni poljubac, dodir. I sve to na prepad, sve to dok u susednoj prostoriji traje čas, na kojem su druga deca. Neko ko ti je bio autoritet, otac, sada postaje zlostavljač. Kao da nije dovoljan stres što su toliko blizu tvoji drugovi…

To ne bi moglo da traje ovoliko dugo, i ne bi žrtve sve proživljavale iznova i iznova da nisu bile prestrašene, osramoćene, izmanipulisane.

„Znam da neki pitaju ‘pa kako si to sa 16-17 godina izmanipulisan?’ Ali svi su izmanipulisani. I žrtve, i naši drugari koji se pitaju zašto nas nema po pola sata, 45 minuta. Izmanipulisani su roditelji koji su nas tu doveli. A onda i celo društvo, jer je čovek bio ugledan, jer je dobijao nagrade. Svako ko je čuo ime Mika Aleksić i imao pozitivnu misao bio je prevaren i izmanipulisan, jednako kao i svi pomenuti.“

Kad institucije (stvarno) reaguju

Miroslav Mika Aleksić – po zvaničnoj biografiji reditelj, scenarista, producent – za svoj dugogodišnji rad dobio je mnoge nagrade, među kojima su Zlatni beočug i Vukovu nagradu. Njegovim hapšenjem srušen je jedan mit, jedan svet i sistem u koji su mnogi verovali decenijama. Kako mu je uspelo, pitaće se mnogi, kako je moguće da se nije znalo sve dosad? Da li je u ovu mrežu bio upleten još neko, da li je još neko znao?

„Izmanipulisani su i oni koji su mu uručili nagradu, a onda i svaka osoba koja je čula ime Miroslav Aleksić i mislila nešto pozitivno o njemu. Ne samo žrtve, svi oni koji su ikad u životu imali neku pozitivnu sliku o jednoj školi takvoj koja postoji. Da je iko imao negativnu, taj čovek ne bi dobijao nagrade. On jeste monstrum koji je sve prevario, ali njemu je društvo dalo taj kredibilitet, nagradilo ga, u svim tim emisijama su lovorike, pa je svaki roditelj poželeo da njegovo dete postane deo te divne grupe.“

Sada se sve što je Aleksić pričao i kako je sa decom radio gleda „drugim očima“. Čini se kao da je sve bilo sve vreme bilo tu…

Ali Milena objašnjava da to nije baš tako jednostavno. „Ne može nešto da traje 40 godina da se ‘tačno vidi’. Ne vidi se. Nismo svi budale. Nego smo u okruženju čoveka koji je konkretno preinteligentni monstrum sa predumišljajem, a čije aktivno manipulisanje traje godinama. Nisu to bile tako banalne stvari, kao način odevanja.“

Trebalo je vremena da svi osnažimo

Jedna strana priče je hrabrost ovih devojaka. Druga je suzdržanost roditelja, sada toliko važna. Treća je odjek u javnosti. Ono što će posle svega ostati, kada Aleksić bude sklonjen, kada optužbe dobiju i sudski epilog. Ovaj slučaj biće veliki test odgovornosti za naš ceo sistem i rušenje predrasuda – da li će pedofilija i dalje biti nešto o čemu se ne govori i „ne dira“ ili ćemo da zaštitimo decu.

Milena i devojke u čije ime govori su glumice, pa su tako uspele da stupe u kontakt. Ali tek mali procenat devojaka iz grupa Mike Aleksića se opredeljivao za glumu. Bila je to „škola života“, kako je sam naglašavao.

„Mene nije sramota da o ovome govorim i pričam. Ovo je pakao koji je neopisiv za svakoga ko nije prošao nešto slično. Ovakve stvari se ruše kada postoji zajednica ljudi, od jezgra tih devojaka, naših kolega iz grupe koji nisu čuli i znali šta se dešavalo, ali sada znaju da su verovali u pogrešnog čoveka. I ne očekujte da će izletati u prvom krugu da govore javno, jer je za sve njih ovo izdaja. Mnogi od njih su i svoju decu slali u tu grupu. Svi znamo taj osećaj kada nas neko koga smo voleli izda, i koliko je to bolno. Dajte im vremena. Najlakše je osuditi. Najvažnije je da je osećaj porodice o kojem sam govorila, onaj koji je postojao među drugarima, sada jači nego ikada pre. Oni su i dalje moja druga porodica.“