Ne, ne nedostaju nam navijači, njima nedostaje fudbal: “Sve se vrti oko para, a ne oko nas, sada je svima jasno…”

0
Foto: Profimedia

Kad krenu žalopojke za tim što nemamo priliku da čujemo taj huk sa tribina, da su utakmice bez duše, da je igra bez žara – parola je poznata i ona glasi da se spasi ko se spasti može. Jer fudbalski navijači nikada nisu zamišljani kao deo kolorita, kao parče scenografije koju doveze firma za selidbe, postavi subotom ili nedeljom i posle dva sata demontira i odveze. A priča o fudbalu bez duše kada su tribine prazne upravo na takvoj ideji počiva.

Zar ni malo duše, o kojoj se toliko priča, nije bilo kod onih posleratnih generacija koje nisu imale privilegiju da gledaju utakmice sa punim tribinama već su ih slušali preko tranzistora i zamišljali kako lopta ide od Burgniča do Faketija, a igrači Benfike padaju od lepote? Zar je u brazilskim favelama, gde bosonogi dečaci po prašini trče za loptom, ikada nedostajalo duše? Ili na seoskim utakmicama koje se završe 5:4, a koje posmatraju samo onaj čovek koji uređuje igralište i njegov pas?

U krajnjoj liniji, huk je i fingiran tonom sa igrice za one koji su ubeđeni da je duša igre direktno povezana sa njihovim ličnim ugođajem.

Priča o tome kako fudbal nije isti je promašena tema i nismo ugroženi mi sa druge strane tehnološki unapređenog prozora u svet, već oni čija je duša zaista ugrožena.

Ljubitelji fudbala rasli u ovim krajevima Evrope imaju makar tri kluba koja vole – jedan po rođenju i službenoj dužnosti, jedan “stranjski” jer su se u njega zaljubili kao klinci i jedan lokalni, na čije utakmice idu rekreativno, da ubiju vreme, ne nerviraju se nimalo, ali im je drago kad pobede.

Tamo na Ostrvu, tamo postoji samo jedan klub.

On je i srce i duša i svaki drugi vitalni organ navijača sraslih sa navikama lokalne zajednice. I po rođenju i po službenoj dužnosti i zbog prve ljubavi i zbog lokalne pripadnosti, zbog svega toga oni bodre svoj klub i utakmica je svetkovina.

Stadion je svetilište, a navijači na Ostrvu odlaze da se poklone, da se pomole, da se raduju i žrtvuju. I da o tome razgovaraju do sledeće svetkovine.

Od restarta prošle sezone, brinući upravo o tim navijačima, Premijer liga je omogućila da apsolutno sve utakmice budu emitovane na britanskim televizijama.

Ove sezone biće emitovano 220 od 380.

Tako će 160 svetkovina ostati nepogledane, svetilište će biti prazno i fizički i duhovno, a navijači neće imati o čemu da pričaju.

Koronavirus je klubovima oduzeo velike količine novca od ulaznica, piva, šalova, a birokrate su navijačima oduzele fudbal – ili makar dobar deo utakmica njihovog tima.

“Sve se vrti oko para, a ne oko nas, sada je svima jasno…”

I zato je pretenciozno pričati o tome kako nismo u prilici da jednako uživamo u fudbalu kao pre, jer nema rumenih obraza, nema pare koje se diže iznad stadiona dok klinci i bake pevaju neku obradu Elvisove pesme koja kaže da ne postoji način da se izbegne ono što je od boga dato, suđeno i nasleđeno – da se zaljubiš u svoj tim.

Nama to znači “bolji ambijent”, a njima više od 90 minuta površne zabave.

Kome je fudbalska duša ugrožena, neka pojača ton, dobro su napravili simulaciju stručnjaci iz EA Sportsa.