“Najvažnije nam je da familija ništa ne primeti, da prijatelji misle kako je sve u redu, da se ne svađamo pred decom…”: Ana Maria Rossi o filmu “Ajvar”

0

Čini se da je u filmu “Ajvar” više prećutanog nego rečenog. Prvenstveno, u bračnom odnosu Vide i Baneta. Da li je to, između ostalog, bio i način da ukažete na to da bez dijaloga nema sreće, u najširem smislu te reči, i da se bez njega sve kreće baš kao i u ovom bračnom odnosu – negativnom gradacijom?

Bez dijaloga nema života. Od dijaloga među polovima do dijaloga među narodima. U našoj kulturi je teško razgovarati, teško nam je da stavimo na sto sve što imamo. Lakše nam je da ćutimo, da guramo pod tepih, i tek kad počne da puca po svim šavovima, mi se pitamo šta to bi. U mom filmu puca između glavnih junaka, iako je naizgled sve kako treba. A zapravo ništa nije u redu, samo što se oboje prave da to ne vide.

Naše vaspitanje je doprinelo da bežimo od stvarnosti, da ne rešavamo odmah u kući, dok smo deca, sa roditeljima, svaku nepoznanicu kojom nas život zaskoči. I tako nastavljamo dalje, u ljubavi, na poslu, u prijateljstvu. Mi nismo iskreni u razgovoru ni u međuljudskom odnosu, jednostavno ne umemo da govorimo o onome što nas muči. Mi se silno trudimo da nam forma bude u redu, a unutra sve pogrešno ili šuplje da zveči do bola. Najvažnije nam je da familija ništa ne primeti, da prijatelji misle kako je sve u redu, da se ne svađamo pred decom. A u nama pakao.

Šta ste, radeći na ovoj filmskoj melodrami, naučili o muško-ženskim odnosima, ljubavi, braku?

Naučila sam nešto drugo, prisustvujući projekcijama “Ajvara” na brojnim letošnjim festivalima i gostovanju u Kanadi, gde je film prikazan ove jeseni u Vankuveru i Torontu. Melodrama je toliko željeni žanr da su me svuda pitali zbog čega je tako malo melodrama u našoj kinematografiji. Nemam odgovor na to pitanje.

Zanimljivi su i sporedni likovi u filmu, posebno Vidina majka koja se ne odvaja od urne sa pepelom svog supruga. Na šta ste tim likom želeli da nam ukažete? Možda na usamljenost?

To je druga strana ljubavi koje više nema. To je dokaz da ljubav može da bude večna, i da se bez nje ne može. Ta doktorka u penziji, Sneža, ceo život je provela sa jednim čovekom i ne može da prihvati kako mora da živi bez njega. Njen život je bio njihov život, i ona nosi sa sobom urnu sa svojim suprugom kud god da krene.

To nije samo usamljenost, to je ono kad ljudi pripadaju jedno drugom totalno, u svakom trenutku, po svaku cenu. Svako od nas zna po neki par u svojoj familiji, komšiluku, među prijateljima, koji služi za primer i gde se oboje mole Bogu da baš on, odnosno ona, odu prvi jer ne bi mogli da ostanu sami. A to sami, znači bez svog muža, bez žene.

Jedna tegla ajvara – što je u filmu metafora za nostalgiju, porodicu, dom – ostaje nasred aerodroma. Ta scena asocira na sve učestalije odlaske iz Srbije.

Mene odlazak kao odlazak ne boli. Ljudi odlaze u svet da se školuju, odlaze da nešto više nauče nego što mogu u zemlji odakle potiču, odlaze da bi videli sveta. I onda se vrate da budu obrazovaniji, bolji, uspešniji u svom okruženju. Tako je bilo u Srbiji od 18. veka do danas. Mene boli što deca beže iz ove zemlje sa namerom da se ne vrate.

Šta mislite da bi vam rekao otac, Mario Rossi, kada bi mogao da pogleda “Ajvar”?

Moj otac je napustio ovaj svet kada je bio nekoliko godina mlađi od mene sada. Ostale su mi njegove drame, jedna koju ja volim je igrana na Sterijinom pozorju malo pre nego što je umro, a mnogo toga sam saznala o njemu tek kada sam ih sve pročitala. Mario je posedovao fini smisao za humor, bio je lako ciničan, bio je svoj, pošten i čestit intelektualac sa kojim nije bilo lako nadmetati se. Ne znam šta bi rekao, ali uverena sam da bi razumeo šta sam ovim filmom htela da kažem.