Najbolja nastavnica Srbije: Nije mladima “niska pažnja” zbog interneta, nego zbog inflacije informacija

U susret beogradskom EDUfair-u i takmičenju za najboljeg nastavnika Srbije, Nataša Kristić iz Valjevske gimnazije objašnjava suštinu razumevanja I podučavanja mladih ljudi

0
Foto: Integraledu

Sajam u obrazovanju u Beogradu EduFair pored toga što okuplja najuglednije obrazovne institucije iz zemlje, regiona, Evrope ali i Amerike, već tradicionalno odražava takmičenje Omiljeni nastavnik, u kom učenici kandiduju svoje nastavnike za laskavu titulu najboljeg nastavnika ili nastavnice u Srbiji. Svi mladi ljudi koji na ovaj način žele da obraduju svoje nastavnike, ukažu im poštovanje, ali i zahvalnost za sve što im pružaju, to mogu da urade na stranici integraledu.rs. Proglašenje najboljeg nastavnika u Srbiji održaće se na EduFair-u, koji se ove godine održava 06. i 07. Marta, u Belexpo centru u Beogradu. U susret ovogodišnjem takmičenju za najboljeg nastavnika, koje će verovatno obuhvatiti najviše učesnika do sada, razgovarali smo sa Natašom Kristić, nastavnicom iz Valjevske gimnazije, Najboljom nastavnicom Srbije za prošlu godinu.

Šta prema vašem mišljenju čini dobrog nastavnika?

Valjda “dobrog nastavnika”, kao i “dobrog čoveka”, čine sve one situacije u kojima je sposoban da se istinski odrekne samozagledanosti. Ako uspe da, bar na tren, iskorači iz sebe, otvori srce i pokuša da čuje drugog bez predrasuda i pametovanja, čovek je osuđen na ljubav. Drugim rečima, biti “dobar”, znači biti prisutan u drugome po meri milosrđa, praštanja i ljubavi.

Stalno slušamo o izazovima sa kojima se nastavnici susreću – mladim ljudima je niska pažnja zbog interneta, a i “nove generacije nikoga ne poštuju”. Kakav je vaš utisak o “novoj generaciji”?

“Novoj generaciji”? Nije li to termin koji koriste samo oni koji se osećaju veoma, veoma staro – ha, ha, ha. Nisu klinci ti koji su neprilagođeni! Mi, odrasli, smo propustili da uvidimo promene koje se ubrzano redefinisale planetu u poslednjih pedeset godina. Ponašamo se kao dinosaurusi u tesnoj staklenoj bašti. Umesto da upregnemo inteligenciju i modernizujemo nastavne programe, dinamično izmenimo vidove komunikacije, organizacije rada i oblike usvajanja i utvrđivanja znanja, mi uporno guramo pod tepih snažne poruke koje učenici, kao davljenici, šalju svakodnevno. Nije mladima “niska pažnja zbog interneta”, već zbog inflacije informacija. Nije opasnost u tome što “oni stalno bulje u ekrane”, već u tome što mi ne nalazimo načina da kanališemo njihove sposobnosti i izazove modernosti. Kada mi budemo čvrstu stali na noge, kao ljudi dostojni vremena koje su sami gradili i u kom žive, oni će tačno znati šta treba da rade.

Očigledno je da nemate problem da vas mladi ljudi čuju i uvaže ono što govorite. Koji pristup koristite?

Zapravo, ja osluškujem njih. Kada mi postave pitanje, znam da sam slušala pažljivo. Kada odu u tišini, tugujem. Volim da verujem da je svako od njih lučonoša sa darom da odagna najdublju tamu. Verujem u njih i kada sami sumnjaju sebe. Pružam ruku, bez obzira koliko puta su pali i molim za pomoć kada me sustignu muke. Radim sve što čini čovek u nameri da stekne prijatelja.

Prošle godine ste na EDUfair-u dobili nagradu Najbolje nastavnice, za koju su vas vađi učenici kandidovali. Kada ste bili srećniji, kad ste saznali da “vaša deca” misle da ste najbolji ili kada ste i dobili zvaničnu nagradu? Kako danas gledate na ovu nagradu i koliko vam znači?

Oh, da, sat brzo otkucava! Još samo par sedmica do isteka titule „Omiljenog nastavnika“ – ha, ha. Nadam se da će moje mesto u srcima onih koji su me kandidovali i glasali prilikom izbora trajati duže. Oprostite na ovom nestašnom redosledu misli. Nagrade su uvek dobrodošle jer umanjuju sumnju u procesu evaluacije rada. Za mene je ova titula veoma draga, jer je došla po srcu. Ništa nije bilo orkestrirano. Učenici su sve sami uradili rukovođeni impulsom, voljom i odanošću. Iznad svega, lepo je znati da postoje institucije koje ne samo da tragaju za istinskim vrednostima, već ih i nagrađuju na raznolike načine. Kada počnete da dodeljujete nagrade i uspete da ostanete na liniji pravde, a ne protekcije, ljudi počnu da se prisećaju dostojanstva, časti i profesionalnosti. A te vode svi smo žedni!