Mario Vargas Ljosa o Bregzitu: London, ogroman i tužan grad

0
Foto Profimedia

Prvi put sam došao u London 1967, da predajem književnost na Koledžu Kvin Meri. Do univerziteta mi je trebalo sat vremena metroom, od Erl Korta, i još sat vremena do kuće, pa sam ta dva sata koristio da spremim časove i da ispravim domaće zadatke. Otkrio sam da volim da predajem, da ne radim to loše, i da sam mnogo toga mogao da naučim čitajući, na primer, Sarmijenta, čija je studija o gaučuKirogi jedna od knjiga kojima se od tada stalno vraćam.

Tadašnji London je bio sasvim drugačiji od Pariza, gde sam živeo prethodnih sedam godina. U francuskoj prestonici se govorilo o marksizmu i revoluciji, o tome da Kubu treba odbraniti od imperijalističkih pretnji, da treba staviti tačku na buržoasku kulturu i zameniti je drugom, univerzalnom, koja bi zapravo predstavljala celo društvo. U Velikoj Britaniji mladi nisu bili zainteresovani za političke ideje, kulturni život je sve više određivala muzika, bile su to godine Bitlsa i Rolingstounsa, marihuane, ekstravagantne i upadljive odeće, kose do ramena, a jedna nova reč, hipici, postala je sastavni deo univerzalnog rečnika. Svojih prvih šest meseci u Londonu proveo sam u Kriklvudu, udaljenom i mirnom kraju punom Iraca, a potom sam, nehotice i nesvesno, iznajmio kućicu u samom srcu hipi univerzuma, Filbič Gardensu, na Erl Kortu. Hipici su bili benigni i simpatični, i sećam se iznenađujućeg odgovora jedne devojke koju mi je palo na pamet da pitam zašto uvek hoda bosa: “Da bih se već jednom oslobodila svoje porodice!”

Svakoga dana kada po podne nisam imao časove, vreme sam provodio u prelepoj čitaonici Britanske biblioteke, koja se tada nalazila u Britanskom muzeju, i pisao sam Razgovor u katedrali ili čitao Edmunda Vilsona, Orvela, Virdžiniju Vulf. I, napokon, Foknera i Džojsa na engleskom. Imao sam mnogo poznanika, ali malo prijatelja, a među njima su bili Hju Tomas i Giljermo Kabrera Infante s porodicom, oni su sasvim slučajno živeli na nekoliko metara od moje kuće. Naredne godine sam počeo da predajem na Kings koledžu, koji je bio mnogo bliže kući u kojoj sam živeo, i gde sam imao malo više posla, ali i bolju platu.

Tih godina sam istinski zavoleo Englesku i počeo da poštujem tu zemlju; polako sam prestajao da budem socijalista i malo-pomalo postajao to što i danas nastojim da budem, liberal. Moje osećanje je nešto kasnije postalo još intenzivnije zbog izvanrednih stvari koje je uradila Margaret Tačer dok je bila u vladi. Tada sam već mnogo čitao Hajeka, Popera, IsaijuBerlina, a naročito Adama Smita. Otišao sam u Kirkaldi, gde je Smit napisao Bogatstvo naroda, ali su od njegove kuće ostali samo komad zida i jedna ploča, dok su u lokalnom muzeju bili izloženi njegova lula i penkalo. Međutim, u Edinburgu sam mogao da položim buket cveća u crkvi gde je sahranjen i da se prošetam po četvrti gde su ga komšije poslednjih godina gledale kako tumara ulicama, svojim neobičnim tromimkoracima, rastresen, udaljen od sveta koji ga okružuje, sasvim zadubljen u misli.

Prilikom mog davnog boravka u Londonu, krajem šezdesetih godina, nismo imali televizor već samo radio, i izlazili smo jednom nedeljno, subotom uveče, u bioskop ili pozorište, jer nas je gospođa iz Agencije za čuvanje dece koju smo angažovali za te prilike koštala čitavo bogatstvo, ali uprkos tim ograničenjima mislim da smo bili prilično srećni, čak je moguće da bismo zauvek ostali u Londonu da nije bilo Karmen Balseljs. Moja dva sina i ćerka koja se tada još nije rodila bili bi sada Englezi. A u tom slučaju, sasvim sigurno bih se usprotivio Bregzitu i aktivno bih se borio protiv takve izopačene politike.

CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 4. APRILA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NOVINARNICA.NET