Kratko pamćenje Sjedinjenih Država: Kad se Vašington mešao u predsedničke izbore u Rusiji

Dok je američko pravosuđe istraživalo rusko mešanje u predsedničke izbore 2016, Vašington se trudio da zbaci venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura. Da li je strano mešanje, na američkom tlu nedopustivo, opravdano kada su SAD one koje se mešaju? PIŠE Elen Rišar

0
Foto: Profimedia

Rusija se, kako se čini, meša u politički život većine zapadnih zemalja. Prema rečima francuskog predsednika Emanuela Makrona, pokret „žutih prsluka” delom je rezultat pokušaja destabilizacije Francuske iza kojeg stoji „strana sila”. Svi su shvatili da je mislio na Rusiju. Proboj snažnog pokreta za nezavisnost u Kataloniji? Rusija. Glasanje na referendumu u Britaniji u prilog izlasku iz Evropske unije 2016. godine? Opet Rusija. Poraz Hilari Klinton na predsedničkim izborima u Americi 2016? I to je Rusija. Američki mediji i moćnici besne na pomisao da se neka strana država drznula da pokuša utiče na tok političkog života u njihovoj zemlji. Njihov gnev naposletku je doveo do pokretanja istrage o mogućnosti tajne saradnje između predsednika Donalda Trampa i Moskve.

„Ne možemo izjednačavati policajce i bandite”

Ipak, Vašington se kroz istoriju nije pokazao kao naročito veliki poštovalac suvereniteta stranih država, uprkos sadašnjoj histeriji. „CIA (Central Intelligence Agency) se mešala u izbore u Italiji tokom 1940-ih i u Nemačkoj tokom 1950-ih. Pored izbornih mahinacija, ona je, takođe, tokom 1950-ih, tajno uticala na smenu vlasti u Iranu i u Gvatemali”, priznaje Tomas Melija, bivši zvaničnik Stejt departmenta (1). Brzo dodaje da je to bio period Hladnog rata. U epohi nakon pada Berlinskog zida, rusko i američko mešanje nije „moralno jednako”. Vašington sprovodi „programe koji za cilj imaju osnaživanje demokratskih procesa u inostranstvu (bez zalaganja za konkretne izborne rezultate)”. Rusija, naprotiv, „manipuliše izborima u drugim državama kako bi sejala haos, ugrožavala poverenje javnosti u politički sistem i podrivala društvenu stabilnost”. Povući znak jednakosti između njih bilo bi kao „izjednačiti policajce i bandite zbog toga što i jedni i drugi koriste pištolje”, dodaje Stiven Hol, bivši čelnik ruskih operacija u CIA (2). Napori da se venecuelanski predsednik Nikolas Maduro sruši na prvi pogled potkrepljuju ovo tumačenje: američka strana promoviše „demokratiju”, dok Rusija podržava „iliberalnog” diktatora. Pobeda Borisa Jeljcina na izborima 1996. godine pak dovodi ovu tezu u pitanje.

U februaru 1996. godine, kada je Jeljcin najavio da će učestvovati na izborima, izgledi da će na njima i pobediti bili su slabašni. Naša kuća Rusija, njegova partija, na parlamentarnim izborima u decembru dobila je samo 10% glasova. Komunistička partija, na čijem čelu se nalazio Genadij Zjuganov, postala je najveća partija u zemlji, osvojivši skoro četvrtinu glasova i 157 poslaničkih mesta u Dumi (spram samo 42 u prethodnom sazivu). Jeljcin, koji je u oktobru snimljen u bolnici obučen u plavu trenerku i patike, mogao je, prema anketama, da računa na podršku samo 3% glasača. Pa ipak, 3. jula, on će u drugom krugu pobediti svog komunističkog rivala i osvojiti skoro 54% glasova. Šta se to u međuvremenu desilo?

Komedija Spinning Boris režisera Rodžera Spotisvuda iz 2003. godine ovekovečila je i javnosti predstavila ulogu koju su američki savetnici odigrali u političkom spasavanju predsednika Jeljcina, dok je istovremeno pružila uvid u najkontroverznije aspekte tog poduhvata. Ovaj holivudski film prikazuje avanture tri stvarna spin doktora – Džordža Gortona, Džozefa Šumejta i Ričarda Dresnera – koji su na poziv člana Jeljcinovog tima otputovali u Moskvu da bi podučili Ruse tehnikama ranije uspešno korišćenim kako bi republikanski senator Piter Vilson bio izabran za guvernera Kalifornije.

Trojac koji tokom čitavog filma manevriše u svetu kofera s novcem i političkih pritisaka na kraju uspeva da uglača imidž predsednika-kandidata koristeći ankete, kvalitativna istraživanja (koja su im dala mogućnost da testiraju njegove govore pred glasačima) i negative ads – televizijske spotove koji napadaju protivnike – uključujući izvlačenje iz arhiva snimaka boljševika koji pale crkve.

„Uspeli smo da stvorimo atmosferu panike oko ideje da bi komunizam mogao da se vrati (…): čekanje u redovima, nestašice alkohola, cigareta, sapuna. ‘Glasaj, ili ćeš izgubiti!’ ‘Bože, spasi nas!’ ‘Kupite hranu poslednji put!’ Ovi slogani su upalili”, pohvalio se član tima koji je radio Jeljcinovu kampanju (BBC na ruskom, 5. jul 2016).

„Nadamo se da će ruski narod glasati za budućnost”

Daleko pre nego što je film izašao – zapravo, jedva što su rezultati izbora bili objavljeni – američki časopis Time otkrio je „tajnu priču o tome kako su američki savetnici pomogli Jeljcinu da pobedi”, uz naslovnicu na kojoj se nalazila poznata karikatura ponovo izabranog predsednika koji drži američku zastavicu (3). U razgovoru sa novinarima, učesnici tog poduhvata svakako su hteli da se za njihov rad čuje, kao što su to hteli i Jeljcinovi saradnici.

Ono što je potvrđeno – a čega nema u Spinning Boris – jeste da su njihovi izveštaji preko Ričarda Morisa, političkog mentora Bila Klintona (pre nego što ga je izdao) i Dresnerovog prijatelja, dospevali do Bele kuće (4). Američki predsednik bio je veoma zainteresovan za ove informacije iz prve ruke i rado je savetovao svog ruskog kolegu. „Tokom predizborne kampanje morali bismo češće da se čujemo”, sugerisao mu je u telefonskom razgovoru, iako se i njegov mandat završavao iste godine. „(…) Ukoliko budete imali potrebe da me nazovete, nadam se da ćete to uraditi u bilo koje doba dana (5).”

Direktno mešanje u ruski izborni proces dostiglo je toliko visok nivo da su zvaničnici Stejt departmenta postali nervozni. „ŠOniĆ su rekli da bismo morali da računamo svim mogućim ishodima izbora”, priseća se Moris. „’Ne vezujte se toliko’, govorili su. Klinton im je odgovorio: ‘Idite dođavola, ja ću sve uložiti na Jeljcina.’ (…) ŠOnĆ nije hteo da bude oprezan. Naprotiv, odlučio je da bude agresivan, pristrastan, veoma umešan i da se uzda u pobedu jednog jedinog kandidata (6).”

Nema potrebe da jurimo tajne savetnike kako bismo saznali iznos sredstava uloženih u kampanju: podrška zapadnog kapitala javno je izražavana u dolarskom iznosu. Od Vašingtona do Berlina, zapadnjaci su investirali u odnos iz kog su se nadali da će izvući korist i nisu hteli da rizikuju da im se sagovornik promeni. Francuski premijer Alen Žipe bio je u Moskvi 14. februara, na dan kada je Jeljcin najavio svoju kandidaturu. Tokom posete izrazio je svoju nadu da će predizborna kampanja biti „prilika da se prikažu postignuća reformatorske politike koju je sproveo predsednik Jeljcin” (Izvestija, 13. februar 1996).

Isto je uradio i kancelar Helmut Kol tokom svoje druge posete Moskvi u roku od pet meseci. Nemačke novine bile su pune reči hvale na račun njegovog projeljcinovskog angažmana. Nekoliko nedelja ranije, on je u gostovanju na televizijskom kanalu ARD izjavio: „Očito je da bismo imali više problema s njim ŠZjuganovimĆ nego s Jeljcinom koji je iskren prijatelj Nemačke.” Tokom puta u Moskvu on je predstavio Jeljcina kao „potpuno odanog partnera koji je uvek držao datu reč”, misleći na povlačenje ruskih snaga iz Istočne Nemačke nakon ujedinjenja. „Nadamo se da će ruski narod glasati za budućnost”, izjavio je Klinton 20. aprila, prilikom posete Moskvi tokom koje je jedva prikrivao svoju naklonjenost ruskom predsedniku, mada je najavio da će „poštovati izbor” glasača.

Pozajmica od Međunarodnog monetarnog fonda u pravi čas

Podrška Jeljcinu delovala je kao najbolji način da se Rusija održi na trasi „reformi” – čitaj: nastavak privatizacija, politike finansijske stabilizacije i otvaranja stranim investicijama. Ta perspektiva značila je da je sve bilo moguće, a naročito sve ono što bi doprinelo slici novog Jeljcinovog mandata kao sledećeg koraka ka demokratiji, naspram pretnje velikog skoka unazad u totalitarni komunizam. Pa šta što je čovek koji se 1991. godine, popevši se na tenk, protivio neuspelom državnom udaru dela Crvene armije u međuvremenu (1993) poslao oklopna vozila na Parlament (7), navikao da vlada dekretom i vodio izuzetno brutalan rat u Čečeniji (8)?

Jeljcinov ekonomski bilans bio je katastrofalan. Mafijaši su se na ulicama borili za komadiće sovjetske industrije. Penzije, onda kada su uopšte uplaćivane, jedva da su držale starce i starice u životu. Da bi pobedio na izborima, predsedniku je hitno trebalo novca. U februaru, kada je najavio nameru da se ponovo kandiduje, obećao je da će uložiti 2,8 milijardi dolara u isplatu zaostalih zarada zaposlenima u javnoj upravi. „Voleo bih kada biste iskoristili svoj uticaj Šu Međunarodnom monetarnom fondu (MMF)Ć kako biste nam dobavili možda malo više, između 9 i 13 milijardi dolara, da bismo mogli da se nosimo sa socijalnim problemima i da pomognemo narodu u ovom veoma važnom predizbornom periodu”, zamolio je preko telefona svog američkog kolegu 21. februara (9). „Videću da li je to moguće”, odgovorio je Klinton.

Dva dana kasnije Mišel Kamdesus, generalni direktor MMF-a, najavio je da je ta organizacija odobrila zajam od 10,2 milijarde dolara u naredne tri godine Rusiji, od čega četiri milijarde u prvoj godini. „Ovo se može tumačiti, i mnogi će ga tako i tumačiti, kao klađenje na Jeljcina ili kao bacanje para. Međutim, u ovom trenutku ne postoji nijedan potez koji bi išao više u korist napretka čitavog sveta”, objasnio je novinarima Njujork tajmsa koje je primio u svojoj kancelariji (10). Preko svog PR menadžera, MMF je, vrdajući, ustvrdio da bi „odbijanje zajma, dakle, bilo istinsko mešanje u politički život i da bi, zapravo, značilo podršku drugačijem, nejasno definisanom rešenju (11)”. Drugim rečima, ono što bi zaista bilo strano mešanje jeste kada bi se… dopustilo da komunista pobedi na izborima.

Dvadeset devetog aprila Rusija je od Pariskog kluba dobila produženje roka za 28 godina da otplati 40 milijardi dolara stranog duga. Četiri dana kasnije, Svetska banka joj je odobrila zajam od 200 miliona dolara za održavanje socijalnih službi. Čak i najentuzijastičniji posmatrači perestrojke nisu ostali ravnodušni pred tako bahatim troškarenjem. „Kad bi Boris Jeljcin tražio Mesec, neko bi mu ga sigurno dao”, ironično je komentarisao dopisnik Liberasiona (Libération) iz Moskve (22. februar 1996).

Ostala je još jedna prepreka: kako osigurati pobedu kandidata na izborima, a da on u očima javnosti ne ispadne pion? To pitanje bilo je izuzetno bitno u kontekstu u kom je proširenje Organizacije Severnoatlantskog ugovora (NATO) bilo sramota koju Jeljcin nije mogao da izbegne (12). „Predviđaju se samo konsultacije sa članicama Partnerstva za mir (13), ali sve ostalo će ostati van javnosti”, uveravao ga je Klinton, spreman da bude diskretan, ali ne i da se odrekne svojih ciljeva (14).

Zapadni kapitalisti su 3. jula uputili najtoplije čestitke (po)novoizabranom ruskom predsedniku koji je u drugom krugu potukao Zjuganova. „Rusija je prešla u novu istorijsku epohu okrenuvši leđa svojoj totalitarnoj prošlosti”, entuzijastično je pisao Tajm (15. jul). „Ovo je trijumf demokratije i, uz nju, mehanizama modernih predizbornih kampanja, uključujući lukavstvo i zamke, koje Amerikanci dobro poznaju. Ovi metodi nisu uvek dostojanstveni, ali rezultat kom su doprineli ih opravdava.”

Da iskoristimo par Melijinih fraza, nikad do tada se „promovisanje demokratije” nije toliko poklopilo sa spasavanjem jednog pojedinca. U meri u kojoj je Vašington doprineo „socijalnoj stabilnosti” države tako što je pomogao Jeljcinu da dobije izbore, ta stabilnost je ostvarena kroz konsolidaciju društva ogromnih nejednakosti. Ironijom sudbine, ovi izbori, na koje je Zapad svom snagom uticao, „ugrozivši poverenje javnosti u politički sistem”, dugoročno su ukaljali ideju demokratije u Rusiji. Izvesni Vladimir Putin, koga je Jeljcin postavio za premijera pre nego što će mu u decembru 1999. ustupiti mesto predsednika, još uvek je u Kremlju.

PREVOD: Pavle Ilić

(1) Tomas O. Melija, „Russia and America aren’t morally equivalent”, The Atlantic, Boston, 27. februar 2018.

(2) Navedeno prema: Skot Šejn, „Russia isn’t the only one meddling in elections. We do it, too”, The New York Times, 17. februar 2018.

(3) „Yanks to the rescue”, Time, Njujork, 15. jul 1996.

(4) Džejms Goldgejer i Majkl Mekfaul, Power and Purpose: US Policy Toward Russia After the Cold War, Brookings Institution Press, Vašington, 2003.

(5) „The Clinton-Yeltsin relationship in their own words”, dokument 06 (deklasifikovan), 21. februar 1996, Arhiva državne bezbednosti, www.nsarchive.gwu.edu.

(6) Navedeno prema: Džejms Goldgejer i Majkl Mekfaul, Power and Purpose, op. cit.

(7) Čitati: Žan-Mari Šovije, „Octobre 1993, le libéralisme russe au son du canon”, Le Monde diplomatique, oktobar 2014.

(8) Čitati: Karel Bartak, „Tchétchénie, une ‘guerre sans nom'”, Le Monde diplomatique, maj 1995.

(9) „The Clinton-Yeltsin relationship in their own words”, dokument 06 (deklasifikovan), op. cit.

(10) Džef Gert i Elejn Siolino, „IMF head: He speaks, and money talks”, The New York Times, 2. april 1996.

(11) Mišel Kamdesus, La scčne de ce drame est le monde. Treize ans ŕ la tęte du FMI, Les Arčnes, Pariz, 2014.

(12) Čitati: „Quand la Russie ręvait d’Europe”, Le Monde diplomatique, septembar 2018.

(13) Organizacija koja okuplja države koje nisu članice NATO-a, ali su otvorene za saradnju, koja služi kao prvi korak ka učlanjenju bivših komunističkih država istočne Evrope u alijansu.

(14) „The Clinton-Yeltsin relationship in their own words”, dokument 06 (deklasifikovan), op. cit.