“Kosovo, završni čin…”: Kolumna Veljka Lalića

Svakome je jasno da Srbija danas ne može da dobije ništa više od podele Kosova, ali kada vas u to ubeđuju oni koji bi vas u poslednjih 30 godina proglasili izdajnicima čim to pomenete, ili vas udarili u kafani ukoliko malo više popiju, onda ne možete a da ne osetite mučninu

0

Ovo je zaista kao u nekom šekspirovskom komadu. Kosovska drama prvo se pretvara u tragediju, pa u završnom činu u farsu.

Svakome je jasno da Srbija danas ne može da dobije ništa više od podele Kosova, ali kada vas u to ubeđuju oni koji bi vas u poslednjih 30 godina proglasili izdajnicima čim to pomenete, ili vas udarili u kafani ukoliko malo više popiju, onda ne možete a da ne osetite mučninu.

Podela je bila rešenje 1991. kada je Dobrica Ćosić to predočio Miloševiću, ali je sve propalo sa prvim ispaljenim metkom u Bosni kada nas je Zapad označio kao „izolovanog neprijatelja” na Balkanu, uvodeći nam najgore sankcije u istoriji, koje nije dobila ni Severna Koreja dok je pretila nuklearnim bombama Los Anđelesu.

Šta se to danas promenilo? Da li mi stvarno imamo svog čoveka u Beloj kući, kao Rusi? I otkud Vučiću potreba da javno izleti sa pričom o razmeni teritorija, ubacujući u agendu Preševsku dolinu na kojoj se nalazi naš jedini preostali resurs, Koridor 10?

Ko, uopšte, stoji iza razgraničenja? Da li je Merkelova već završila tu priču, ili je samo reagovala na dogovor postignut sa Zaharovom u Guči?

Šta znači kad nevladin sektor kaže „nema podele”, čitaj: Zapad, ili navijači i crkva, čitaj: Istok.

Ko će da se podeli, osim dodatno srpsko društvo.

Kome uopšte odgovara promena granica u Evropi; prva posle Drugog svetskog rata, ukoliko ne računamo administrativne po kojima su se raspali SSSR, SFRJ i Čehoslovačka, ili kosovski slučaj koji je Zapad proglasio za jedinstveni.

Da li na globalnom planu to može da odgovara Rusima, ili ipak tim činom Moskva samo gubi Srbiju, pošto ekonomski ne može da nas drži uz sebe, a diplomatski posle toga sve postaje bespredmetno.

Evropski stav je saopštila Merkelova, dok izgleda jedino Amerikanci imaju duplu agendu sa Trampom.

Da li je to onda naša šansa? Naš trump card.

Ali koji je to think thank pripremio? Koji su se to pametni ljudi pitali? Šta smo uradili u tom pogledu?

Da li smo animirali milion Srba koji žive u Americi? Da li smo plaćali kampanje za Pupina, ili su ih plaćali Amerikanci u Srbiji, kao da je njima u interesu da se pomire sa supersilom na Balkanu. Koliko je pokradenih ili sklonjenih para poslednjih decenija uloženo u lobiranje u SAD, u kojem danas plaćamo kongresmene da nama traže da iskopamo Dražu. Kako Vučić sa svim tim resursima nije stigao do Trampa, kad se sećamo Đinđićevih 40 minuta sa Bušom tokom kojih mu je izneo stav da „ukoliko moramo da ostanemo bez teritorije, onda svi Srbi moraju da voze ševrolete”?

Ko danas za nas lobira u Vašingtonu?

I da li je jedini tačan odgovor da za razgraničenje u Vašingtonu jedino mogu da izlobiraju Albanci?!

Šta je onda tu naš interes? I da li nama stvarno jedino preostaje da pokušamo da se dogovorimo sa njima?

Da vidimo kako da Džaki i Šaćiriju, Dui Lipi i Riti Ori, objasnimo da su emancipaciju doživeli u bivšoj Jugoslaviji, sa Srbima, i da im je bolje da gledaju u Beograd nego u albansku mafiju u Bronksu.

Agresivni nacionalisti mogu da se pobiju u kafani, a nikako i da se iskreno dogovore, dok zamrznuti konflikt nama ne može da odgovara, pošto za 20 godina neće više Srba živeti u Uroševcu, nego manje.

Šta uopšte znači promena snaga u svetu, osim novi rat. I kako se vodi rat na jednom tako etnički čistom prostoru?

Ja to oduvek pitam agresivne nacionaliste, koji nas doduše sada ubeđuju u zemaljsku Srbiju.

Pustite vi te priče o albanskom ministru unutrašnjih poslova, kako vi tačno mislite da se mi vratimo u Peć?

Tu postoje samo dva scenarija. Prvi je neka vrsta hrvatske „Oluje”, ili Miloševićeve „Potkovice”. Dakle, etničko čišćenje!

Agresivni nacionalisti preziru ustaše, ali ne i njihove metode.

No, za razliku od Srba iz Krajine, koji su imali Srbiju iza sebe, kao i rođake u Srbiji i Bosni, u krajnjoj liniji želeli da ostanu u Beogradu ili Novom Sadu, a ne u Đakovici kuda ih je Milošević usmeravao, Albanci sa Kosova i ne žele da idu u Albaniju.

Dakle, rešenje naših agresivnih nacionalista jedino može da bude da čekamo da se stvori vreme da napravimo genocid (?!), a njihovih da im Zapad dozvoli da na severu Kosova naprave „Oluju”.

I zato ova farsa može lako da se vrati u tragediju, ukoliko ne shvatimo da paralelno sa pričom o razgraničenju, mi moramo da pokušamo da stvorimo uslove za iskreno pomirenje Srba i Albanaca. Za zajedničko brisanje granica u EU!

A to već ne mogu da sprovedu nacionalisti…