Izgradnja nove kulture solidarnosti, izazovi povratka u (navodnu) normalnost i zašto su važni naredni koraci države: Dnevnik Verana Matića na Nedeljnik.rs

0
Foto Nebojša Babić

Sa nemačkim ambasadorom Tomasom Šibom posetio sam (trotinetom Kalenić – Dedinje) najveću “kovid bolnicu” za najteže slučajeve Kliničko bolnički centar „Dr Dragiša Mišović“. Do nedavno imali su čak 57 obolelih na respiratoru. Danas imaju 17, a pre dva dana sa respiratora je skinuto sedmoro pacijenata i svi su u dobrom stanju, što je odličan rezultat. Ova bolnica specifična je i zbog toga što ima 44 dece obolele od virusa, 26 majki, sa preko 30 porođaja trudnica koje su nosile koronavirus. 

O terapijama različitim načinima ventiliranja dovoljno govori činjenica da se dnevno potroši tri tone kiseonika – jedan od dobavljača medicinskih gasova je naš donator Meser Tehnogas, koji se veoma brzo prilagodio mnogo većim potrebrama, jer samo u ovoj bolnici sada troše sedam puta više kiseonika nego u redovnim okolnostima.

Ambasada Savezne republike Nemačke je iz svojih sredstava izdvojila oko 22 hiljade evra i po informacijama iz ove bolnice nabavili smo 13 infuzionih pumpi, univerzalnih, kompatibilnih sa drugim proizvođačima opreme koja se priključuje na ove pumpe.

I ambasador je poželeo da donira baš komšijskoj bolnici. Direktor bolnice Vlada Đukić vrlo entuzijastično govori o dobrim vezama sa bolnicama i kolegama u Nemačkoj, dogovara se i saradnja u koju će se i ambasada uključiti. 

U delu koji posećujemo sve izgleda dobro organizovano, pa se ne vidi urgentnost situacije. Naravno, u delu obeleženom crvenim sigurno je sasvim drugačija situacija, jer je još uvek veliki broj pacijenata kojima je potrebno pružiti brzo izlečenje i spas od smrti. Lekari, medicinsko i nemedicinsko osoblje zaslužuju svu podršku i počast. I da se to ne izgubi prvom prilikom, već da se unapređuje njihov položaj kako bismo imali najbolju moguću negu, a ne da strepimo da li ćemo uopšte imati lekare koji će nas lečiti u budućnosti. 

Doktor Đorđe Lalošević zadužen je za donatore i nabavku opreme i gotovo svakodnevno se čujemo, sada prvi put i vidimo. I njegov sin, kuvar u Hiltonu, tokom dana kuva za beskućnike i druge kojima je besplatni obrok potreban, hranu koju distribuiraju aktivisti Združene akcije “Krov nad glavom” koja se od pre dve godine bori da svi građani imaju svoj dom i dostojanstven život. Dr Lalošević je načelnik Službe za radiološku dijagnostiku. Pitam ga šta bi im trebalo od opreme, on odmah odgovara: „16 slajsni skener koji bi mogli da koristimo za svakodnevne potrebe jer imamo i po 40 pregleda dnevno“. 

Imaju samo jedan skener i naravno da im nije dovoljan, odnosno mogli bi bolje da ga iskoriste jer je kvalitetniji, a 16 slajsni bi im obavljao posao za lakše slučajeve. Okvirno ovaj aparat košta 200.000 evra, pa ako neki veliki donator razmišlja šta bi, evo ideje!

Inače, snimanje pluća skenerom deo je veoma važne dijagnostike i zaraženosti odnosno posledica koronavirusa. Do sada smo ovoj bolnici donirali monitor za praćenje pacijenata, 35 pulsnih oksimetara, snack paketiće, vitamine, a u pripremi je isporuka jednog inkubatora za prevremeno rođene bebe ili bebe sa zdravstvenim problemima i 25 neinvazivnih maski. 

Drago mi je uvek kada donatore možemo da odvedemo da se upoznaju sa situacijom koja iziskuje potrebu za doniranjem, da se upoznaju ljudi… Imam utisak da će se ambasador Šib i zaposleni u ambasadi posle ove posete više angažovati na podršci našem zdravstvenom sistemu. 

Pitanje solidarnosti i pomoći nije samo pitanje jedne strane, tj. donatora. Neophodno je da postoji tesna saradnja i aktivna uloga svih aktera sa jedinstvenom željom da sistem bude bolji i da pacijenti dobiju najbolju moguću negu. 

Ove godine je 30 godina ujedinjenja Nemačke. Predlažem ambasadoru da već sada pripremaju maske u bojama nemačke zastave i brojem 30 za veliki oktobarski događaj, nekako mi se čini i ako do tada ne bude drugog talasa, da će preporuke za očuvanje distance i zaštite sigurno važiti u nekom obliku, kao što verujem da i ako ne budu obavezne maske da će ih veliki broj naših sugrađana nositi. 

***

Stigao nam je još jedan respirator Evita. Izuzetno mi je drago što je i pre dogovorenog roka u zemlji, i zbog donatora koji je želeo da ostane anoniman, ali i zbog toga što puno respiratora koje je naručila država neće stići iz različitih razloga. Očuvali smo i mi u Fondu B92 kredibilitet, ali i proizvođač i isporučilac opreme. Imamo mogućnost da vrlo brzo nabavimo još dva, možda već iduće nedelje da stignu u Beograd sa cenom od 23.000 plus PDV. 

***

Svetlana Božinović sa pulmologije zahvaljuje se za donaciju sterilizatora, jonizatora vazduha kompanije SGS, koji je inače potreban svima: “Reči su suvišne za Vaše angažovanje i pomoć koju ste bezrezervno uputili klinici, zaposlenim  i bolesnicima. Vaša akcija i saosećajnost je dirljiva i obavezujuća, da se radi i izdrži, da se borimo svi i da koncentracija ne popušta.

Doći će i bolja vremena, mada bolesnika uvek ima i teških, ali i sami slušate ovakve situacije nije bilo. Molim Vas da prenesete sve pozdrave i zahvalnost vašem kolektivu i donatoru i da uvek budete u prilici da radite u miru, zdravlju i nadgradnji. Neka Vas sreća prati, zdravlje i uživajte u dolazećim praznicima u meri u kojoj možete.”

Od novih današnjih potreba imamo:

Kliniku za pulmologiju: EKG do 300.000 dinara, defibrilator oko 700.000 dinara, ultrazvučni aparat do 5 miliona dinara.

Ostaje stalna potreba za zaštitnom opremom ali i za mekanom antibakterijskom obućom za lekare i zdravstvene radnike, jer u produženim smenama i većim naporima trpe bolove u standardnim klompama. 

***

Imamo redovnu mesečnu koordinaciju Koalicije za dobročinstvo u kojoj su Fondacija Ane i Vlade Divac, Srpski filantropski forum, Trag fondacija, Smart kolektiv, Forum za odgovorno poslovanje, Privredna komora Srbije i Fondacija Catalyst okupljeni oko Projekta za unapređenje davanja sa podrškom USAID. Svaka od organizacija koja čini ovu Koaliciju radi vanredno-izvanredno. Svi su pokazali svoje pravo dobro lice i kapacitete da pomognu građanima, zajednici, institucijama, državi, jedni drugima…

Koalicija je nastala krajem 2017. godine, kao prirodan sled, evolucija aktivnosti koje smo svi imali u prošlosti, sa akcijama, zastupanjima, promociji filantropije, sa izvanrednim rezultatima od Divac fondacije do Fonda B92, ali svesni limita koji nam stvara zakonodavni okvir, kultura političke elite koja dominantno utiče na stvaranje povoljnih okvira za dobročinstvo…

Imali smo i jasne eksperetize, istraživanja, paralelna iskustva… Trebao nam je iskorak u sistem, u odlučivanje. I prirodno je bilo da osnujemo Koaliciju za dobročinstvo, prirodno je da nam nesebičnu podršku da Agencija za međunarodnu pomoć Sjedinjenih Američkih Država USAID, jer je ova zemlja pokazala kako uz filantrope i građane spremne da pomognu napraviti naprednu zemlju, sa obrazovanjem, kulturom, naukom podržanim od strane sistema u kojem će se maksimizirati uloga pojedinaca i kompanija u razvoju društva, države, institucija… 

Sasvim prirodno je u nastavku bilo iniciranje osnivanja Saveta za filantropiju pri kabinetu predsednice vlade Srbije. Pretočili smo naše programe u plan Saveta i radili smo zajedno više od godinu dana. Imali smo neke uspehe i neke uspehe u najavi… 

U svakom slučaju imamo nekoliko jasnih pokazatelja koji govore o tome da je potrebno što pre realizovati predloge i Koalicije za dobročinstvo i zaključke Saveta za filantropiju, jer smo svojom aktivnošću, a verujem i nekim drugim činiocima, povećali obim davanja i dobročinstva po rezultatima istraživanja i redovnog višegodišnjeg praćenja trendova.

Rast u 2019. od 26 odsto u obimu davanja u odnosu na 2018. jako je važan pokazatelj, u kojem se krije i tumačenje da privreda može još mnogo više, jer je samo u proteklih mesec dana većinom privreda dala kao za tri meseca prošle godine. I davaće još do kraja godine. Ali jedan od preduslova je oslobađanje od PDV-a ne samo u situacijama kada se daje državnim institucijama i državi, već i fondacijama, udruženjima, svima koji se bave pružanjem socijalnih, humanitarnih, edukativnih, naučnih, kulturnih usluga, a da to nije samo vezano za državno finansiranje. 

Isto tako veoma mali procenat davanja u robi, pa i hrani, govori u prilog tome da je tu moguć veliki pomak ako bi se doniranje hrane oslobodilo PDV-a i kako bi se za hranu koja se ne kvari i u nekom perodu i posle isteka “najbolje upotrebiti do…”

Mislim da nam nikada nije potrebnije da omogućimo veliki iskorak u količini solidarnosti, empatiji, pomoći, davalaštvu i dobročinstvu. I samim tim, ako ne napravimo iskorak u regulativi koja će to omogućiti, biće to krajnje nehumano i nečovečno prema građanima ove zemlje koji su i pre ove krize bili na ivici gladi ili žive u gladi, a projekcije su da će samo rasti problemi ove vrste. Isto tako i kada je reč o drugim socijalnim potrebama. Razlike između siromašnih i bogatih će rasti i moraju se stvoriti institucionalni mehanizmi za smanjenje ovih razlika, smanjenje siromaštva i socijalnih problema svih kojima je pomoć potrebna od starih do hronično bolesnih, sa minimalnim ili bez primanja, osobama sa posebnim potrebama, sa invaliditetom…

Ovo je moje mišljenje o efektima postojanja Koalicije za dobročinstvo i o tome šta je potrebno učiniti i zbog čega. Verujem da se sa većinom rečenog svi u Koaliciji slažu. Ali poenta je u narednim koracima države. Pokazana je i na delu je autentična solidarnost i dobrota, svest i savest.

Pokazale su se i kompanije, menadžmenti, udruženja, pokreti, sami građan… I situacija je dosta ogoljena kada je reč o tome šta je potrebno odmah učiniti da se institucionalizuje velika pozitivna energija, materijalni potencijal, intelektualni potencijal, prostor za inovaciju i kreativnost. Sada je potrebna moć artikulacije svega toga od strane vlasti i pretvaranje u aktivnosti koje će pomoći da se napravi iskorak u stvaranje boljeg i plemenitijeg društva. 

***

Koalicija za dobročinstvo, postojaće i ubuduće i za nas nije sporno da ćemo nastaviti da razvijamo kulturu dobročinstva, obime filantropije… ali će sve ići bolje za društvo i pojedince ako bude i država imala istu vrstu rešenosti i široke poglede, spremnost na inovacije, pa i revolucionarne iskorake kada je reč o građenju novog humanijeg društva. 

***

Imam stalni utisak da je ljudima potrebna nada, naročito u ovakvim situacijama. Pokušavam i aktivnostima i zapisivanjem dnevnika i razmišljanja da elemente nade učinim vidljivim. Koliko vidim, to je nešto što odgovara većini bar onih koji se jave i pošalju svoje mišljenje. 

***

Nastojim da uvek imam neki balans između percepcije onoga što je realnost i onoga što je neophodna aktuelna akcija. 

I opet stalno imam u glavi opasnosti (ali i prednosti) onoga što se zove Polijana princip (efekat). Polijana je junakinja romana objavljenog 1913. godne koja, i pored svih problema koje ima u životu, pamti samo srećne događaje. Ona je totalni optimista, sve posmatra iz pozitivnog ugla sa snažnom pristrasnošću kada je reč o pozitivnoj strani ljudskosti, plemenitosti, svi su potpuno lepi i vidi samo vedru stranu. 

***

U protekla dva meseca imali smo potpuno nove izazove, a sada su pred nama opet potpuno novi izazovi povratka u navodnu normalnost, ali reč je opet o balansu. Izazov je pronaći balans u novim okolnostima. 

Sve je u izgradnji nove kulture i davanja, solidarnosti, i odnosa prema sopstvenom zdravlju, ali i načinu da se postigne viši stepan zdravstvene podrške, sopstvenoj egzistenciji, ali i socijalnoj državi koja treba da uspostavlja efikasne mehanizme pomoći najslabijima, stvaranju balansa kroz smanjivanje razlike između bogatih i siromašnih.

***

Neko je zapazio da je jedna zaposlena u KBC Zvezdara, koja je zarobljena svojim poslom i Hipokratovom zakletvom, na pitanje šta će prvo učiniti kada se okolnosti normalizuju izgovorila „kupiću omiljeni parfem“. Pa neko podvlači da je to izraz normalnosti. 

Danas mi stiže poruka kolege Željka Pantelića, kojeg ne poznajem lično, u kojoj se zahvaljuje na tome što sam se pohvalno izrazio o njegovom radu. 

Isto nešto što mi je bilo neobično. A u stvari obično.

Možda je zaista potrebno da budemo samo normalni. I da pohvalimo, i da se ne iznenađujemo kada neko to primeti i zahvali se. 

Očajnička potreba za normalnošću, ali ljudskom normalnošću, baš je ZNAK, koji niko ne bi smeo da ignoriše.