(FOTO) Jedine slike iz tek oslobođenog Jasenovca koje je sklonio Kardelj: Tajna nestalih filmova našeg najpoznatijeg ratnog foto-reportera

Piše Uglješa Balšić

7
Fotografija Branka Savića, zahvaljujući Muzeju Jugoslavije

Čudni su putevi fotografije i istine. Nedeljnik je u maju 2019. godine ekskluzivno objavio ratnu belešku foto-reportera tek osnovanog Tanjuga Branka Savića, gde on pedantno iz sata u sat upisuje svoj odlazak iz Beograda na ratište. “Krećemo u 8:15 u četvrtak 3. V. 1945”, zapisao je Savić na početku ratnog dnevnika.

U požuteloj novinarskoj beležnici, koju je hemingvejski naslovio “Put na front”, upisani su mnogi dragoceni detalji koji dokumentuju završetak vojnih operacija u Jugoslaviji, s kraja Drugog svetskog rata. Opisao je i strahote Jasenovca, jer je on prvi foto-reporter koji je ušao u logor smrti. Sve je Branko fotografisao, ali fotografije jasenovačkog pakla nikada nisu videle svetlo dana…

Sve do sada.

Pisati o Jasenovcu, pošto su partizani i Sovjeti porazili fašiste i “narodne neprijatelje”, komunistima nije išlo u prilog u stvaranju države na temeljima bratstva i jedinstva. Kako objasniti iskonsku mržnju, mesto zla koje su ustaše stvorile, divljačka ubijanja desetina hiljada Srba, Jevreja… Donesena je odluka da se o Jasenovcu ćuti.

Branko je decenijama kasnije pričao da je foto-filmove logora Jasenovac iz Zagreba poslao u Beograd.

“Sećam se da je u Tanjugu tada za fotografije bila glavna neka Eva, ili Evica, ali nije ona kriva. Tek kasnije sam čuo da je naređenje da slike nestanu izdao Edvard Kardelj”, pričao je Savić.

Međutim, slike nisu nestale… “Put na front”, objavljen u Nedeljniku, pročitao je i Radovan Cukić, kustos foto-zbirke i načelnik Odeljenja za istraživanje muzejskog fonda Muzeja istorije Jugoslavije, i pozvao redakciju Nedeljnika:

“Pokušavam da vas nađem danima… Mislim da sam našao fotografije koje prate novinarske beleške Branka Savića…”

Tajac… Pa pitanje: Jeste li sigurni da su to te fotografije…?

“Jedan kroz jedan. Dnevnik je jako detaljan, prati fotografije. To je sigurno to”, rekao je Cukić.

Trebalo je fotografijama iz tek oslobođenog Jasenovca čitavih 75 godina da ugledaju svetlo dana. Istini za volju, Jasenovac nije ni oslobođen – ustaše su, u bežaniji, prikrili, koliko su mogli, tragove beščašća i zločina, a partizanske jedinice su ušle u porušeni logor smrti…

Logor Jasenovac bio je najveći koncentracioni i logor smrti u Nezavisnoj državi Hrvatskoj na prostoru okupirane Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata. Formiran je u avgustu 1941. godine u okolini istoimene varoši, a uništile su ga ustaše aprila 1945. godine da bi sakrile svoje zločine.

Broj žrtava nikada nije tačno utvrđen. Logorska arhiva je dva puta uništavana. Zemaljska komisija Hrvatske, osnovana 1945, konstatovala je u izveštaju Međunarodnom vojnom sudu u Nirnbergu, da je broj žrtava između 500.000 i 700.000. Žrtve logora bili su Srbi, Romi i Jevreji, komunisti i antifašisti, koji se nisu slagali sa politikom fašističke Nezavisne države Hrvatske.

U napušteno mesto Jasenovac i nedaleko od njega razoreni logor, 2. odnosno 3. maja 1945. godine, prve su ušle streljačke čete 1. bataljona 4. srpske brigade 21. srpske divizije Jugoslovenske armije.

Branko Savić 4. maja 1945. godine zapisuje:

“Izjutra smo nastavili i sasvim neočekivano našli u Pakracu štab i armije. Prvi nas je dočekao drug Labud-Kusovac, načelnik prop. od. pri prvoj armiji. Prvi put da nas neko lepo dočeka i ugosti. Stvarno je ručak bio više nego izvrstan, naročito za nas Beograđane koji smo usput još više izgladneli nego u Beogradu.

Komandant I arm. drug Peko Dapčević, generalajtnant, takođe nas je lepo dočekao i dao nam dragocene podatke o kretanju fronta i saopštio nam da je oslobođen Jasenovac, najozloglašeniji logor u kome su ustaše klale Srbe po volji.

Mi smo odmah odlučili da odemo i obiđemo taj logor te smo odmah i krenuli. Usput smo sretali kolone ranjenika kao i komoru s namirnicama.

Što smo dalje odmicali, sve smo više osećali blizinu fronta. Mostovi su svi dignuti u vazduh ali su pionirske trupe brzo popravljale tako da smo mi svuda prolazili bez teškoća i zadržavanja. Oko tri sata po podne stižemo u Banovu Jarugu gde se već čuju topovi i po čemu se najbolje određuje blizina fronta. Preko Novske približavamo se Jasenovcu, ali je tu prepreka za auto te moramo peške oko 4 kilometra.

Obadva mosta, železnički, kao i kolski minirani su i razoreni te smo čamcem prešli reku (nečitko, prim. aut.) i već izdaleka opazili visoke zidine logora “Jasenovac”.

Kapija, kao i svi bunkeri sa koji su ustaše čuvale zarobljene, srušeni su. Pogled na ceo logor ni izdaleka ne može da pruži iluziju kakve strahote su tu počinjene.

Obilazimo zgarišta, porušenih i zapaljenih zgrada i baraka, koje se još gde-gde puše. Nailazimo i na nekoliko izgorelih leševa zarobljenika koji su pokušali da se sakriju prilikom poslednjeg odvođenja, ali su ipak stradali.

Logor leži na samoj Savi, i na obali vidimo nekoliko leševa pobijenih i bačenih u Savu. Pošto je već sumrak polazimo za selo Jasenovac radi prenoćišta.

Selo je odmah do logora, prilično veliko ali skoro spaljeno. Ustaše, bežeći, spalili su ne samo logor nego i celo selo. Jedva smo našli po koju kuću koja nije izgorela, a nekoliko njih je još dogorevalo i noću davalo jezivi crveni oblesak na nebu.

U selu smo našli jednu četu koja nas je nahranila večerom i doručkom, a uz to smo dobili i raznih likera koji su pronađeni u ustaškim stanovima.

Tu su bila i dva bivša zarobljenika iz logora koji su uspeli da se čudnim slučajem spasu sigurne smrti.

Oni su nam opisali život u logoru kao i njihove utiske.

U logoru je bilo raznih radionica, kao kolarska, obućarska, fabrika lanaca i ciglana. Radnici su svuda bili zatvorenici, najjeftinija radna snaga.

Takođe su obrađivana zemljišta u samom logoru kao i van njega. Tako su preko leta oko 80 žena obrađivale zemlju kod (…) a na jesen su ih poveli, mesto nazad, u logor, u smrt. Naredili su im u skeli kojom su ih prevozili, da se svuku i onda ih poklali sve od reda.

Isto tako su često transporte novih zatvorenika poubijali pre nego su ih i uveli među ostale u logoru. Ubijanje se vršilo masovno i uvek na drugi način. Jedan od tih je bio da su im svima zavezali ruke na leđima i kroz ruke provukli jedan jak konopac da ne bi i jedan mogao da se izdvoji. Potom su ih pored Save jednog po jednog odvajali i nožem za vrat, klali i bacali u Savu. Obično su im još rasporili stomak da se ne bi naduli pa izašli na površinu.

Jedom su uspela 2 zatvorenika da uteknu i za kaznu su polovinu logora stavili u okove, tj. oko nogu su im zanitivali široke pehove vezane lancem.

Bilo je strahota za opisivanje za celu knjigu, samo kad bi čovek imao sve podatke.

Iz Jasenovca smo krenuli 5. V ko 1…”

Tako završava Savić svoj susret sa ustaškim logorom smrti.

Filmovi iz Brankovog foto-aparata sa slikama užasa stigle su do Tanjuga i onda – nestale. Nije se tada postavljalo pitanje o slobodi štampe ili cenzuri, sve je bila propaganda, a slike pobednika i poraženih su crno-bele baš kao ove Brankove fotografije iz Jasenovca.

“Kabinet maršala Jugoslavije formiran je 1947. godine, a u okviru njega odeljenje za štampu sa foto-odsekom. Pretpostavka je da je Maršalat preuzeo ove Tanjugove negative, kako bi nadomestio nedostatak fotografija Josipa Broza Tita za taj rani period, neposredno posle Drugog svetskog rata, to jest od 1944. do 1947. godine. U prilog tome govori i činjenica da se u Muzeju Jugoslavije nalaze negativi i kontakt-listovi koje je neko pregledao i pedantno obeležio one na kojima se nalazi Tito. Preko 900 rolnica negativa pokriva period od 1944. do 1947. godine i za sve njih i listovi sa kontakt-kopijama, koje nose manje ili više informacija. Uz dnevnik ‘Put na front’ ovi filmovi su pojašnjeni i istorijski kompletirani”, objašnjava Cukić.

Muzej istorije Jugoslavije pripremio je reprezentativnu izložbu posvećenu jubileju 75 godina od završetka Drugog svetskog rata. Autori izuzetne izložbe su Radovan Cukić, kustos foto-zbirke i načelnik Odeljenja za istraživanje muzejskog fonda Muzeja istorije Jugoslavije, i Milica Tomić, istoričarka umetnosti, saradnica u dokumentaciji Muzeja istorije Jugoslavije. Među stotinama fotografija koje beleže kraj Drugog svetskog rata, od kojih mnoge nisu nikada viđene, tu su i one koje je napravio Branko Savić.

7 KOMENTARA

  1. Samo vi cvilite….SVE LAŽI su izašle vani, pa če izači i ova vaša, največa, o Jasenovcu. I več izlazi i to se nemože zaustaviti. SVE vam je jasno rečeno na “dodeli Oskara” kojeg ste kako vidimo “premočno OSVOJILI” :))

  2. Зашто је донесена одлука да се усташким злочинима и комунистичким ћути до скоро до данашњих дана а четнички величају који су припадали монархистичком отпору који је био неопредиво мањи и од усташких и комунистичких. Ко је донео о уништавању српског националног бића и српске државе а тада републике на покрајине што у Хрватској нису формиране покрајине као и у Србији где је било више нација, што се крију све Брозове манипулације заједно са Кардељом и Бакарићем на штету Срба

  3. Прво су Србе у Хрватској побиле и опљачкале усташе, а онда их је у Србији побио и опљачкао Хрват Броз ! И Срби би и даље пате за некаквом Југославијом и Брозом !

  4. Nazalost surova istina Srba i drugih koji su stradali od hrvata.U ovom filmu je samo mali deo zla koje su cinili.Cuveno kosenje Kosama zito u kom su lezali vezani Srbi ili klanje dece.I sad se svi solidarisu sa njihovim patnjama oko zemljotresa da nepricamo sta je bilo u predhodnom ratu 1990.Dakle oni i dan danas uzvikuju “Za dom spremni”,pa stepinca za sveca i tako dalje.Licno sto se mene tice neka ih zemlja proguta u zemljotresima jer drugo nisu zasluzili mnogo zla su naneli zemlja im je pretopljena Srpskom krvlju da negovorimo da na hiljade pogubljenih leze sirom hrvatske da im se grob nezna .Jednostavno sto sejes to ces znjati.Bozija pravda je krenula zadnjih godina po svetu i niko nece ostati nekaznjen .Cinimo toliko zla da je to neoprostivo.Mi Srbi odavno smo se odrekli nasih predaka i njihovog duhovnog dobra.Izgubili smo se u vremenu i prostoru odrekli se svojih a prihvatili sve ono sto nema veze sa srpstvom.Odlazak u SVETINJE MANASTIRE I CRKVE ZAMENILI SMO SA KAFANOM.OD SLAVE I POGREBNIH ISPRACAJA NAPRAVILI SMO FESTE BEZ GRANICA I MORALA,PORODICU SMO ZAMENILI ZA DRUSTVENE MREZE I KVAZI TURSKE SERIJE I JOS MUSKI S MUSKIM OBITAVA SACUVAJ ME BOZE TAKVE LEPOTE I DIKE

    • Биљана Тарајић ŠTA SE DESILO USRAŠKOJ EKIPI IZ JASENOVCA, GRADIŠKE, JASTREBARSKOG? (Povodom filma Dara iz Jasenovca)

      Hajde da vidimo :

      Maks Luburić (prva fotografija) ubijen ČEKIĆEM u misiji UDBAe u Karkahenteu 1969.
      Trajno oduzimanje imovine i građanskih prava.

      Maja Buždon (druga fotografija) obešena 1945.godine posle suđenja od strane državnih organa.
      Trajno oduzimanje imovine i građanskih prava.

      Ante Vrban (treća fotografija) streljan 1948. kao ubačen od strane usraških terorističkih organizacija tokom operacije Gvardijan, streljan posle suđenja.
      Trajno oduzimanje imovine i građanskih prava.

      Ljubo Miloš (četvrta fotografija) isto kao i Ante streljan 1948. posle operacije Gvardijan….
      Trajno oduzimanje imovine i građanskih prava.

      Rafael Boban (peta fotografija, nema direktno učešće u radu logora ali zajedno sa Francetićem za isti transportovao na stotine, ako ne i na hiljade civila) ubijen od strane Partizana 1945.

      Jure Francetić (šesta fotografija) ubijen od strane naroda i Partizana, koji su prethodno oborili njegov avion 1942.

      Ivica Matković (sedma fotografija) suđeno mu od strane državnih organa, obešen 1945.
      Trajno oduzimanje imovine i građanskih prava.

      Fra Miroslav Filipović (osma fotografija) suđeno mu od strane državnih organa, obešen 1946.
      Trajno oduzimanje imovine i građanskih prava.

      Dino Šakić (deveta fotografija) suđeno mu, osuđen na smrtnu kaznu vešanjem kao i trajno oduzimanje građanskih prava i imovine, on beži, pošto Argentina nije želela da ga izruči UDBA šalje agente po njega, jednom biva ranjen, ali se niko od agenata nikada nije vratio.

      Samo da narod vidi kako su prošli krvnici iz filma Dara iz Jasenovca i od čije su ruke postradali.

Comments are closed.