Oni po dolasku u Vašington nisu razmišljali o tome na kakvoj stolici i za kolikim stolom će sedeti, nisu razmišljali o tome kako će mediji pisati o toj poseti – znali su unapred pravila igre po kojima su avansno već optuženi za izdajnike – bilo je to “nezgodno” vreme, a znali su i da je bilo “sad ili nikad”. Novembra 1999. godine, nekoliko meseci posle NATO bombardovanja grupa srpskih opozicionara pozvana je u Vašington da se susretnu sa predstavnicima američke vlade i Kongresa, pa i sa omraženom Madlen Olbrajt. U seriji razgovora srpska opozicija je prvi put dobila konkretni mig da su Amerikanci spremni da pomognu u rušenju režima Slobodana Miloševića.

U Vašingtonu su bili Zoran Đinđić, Goran Svilanović, Velja Ilić, Vladan Batić, Milan St. Protić, Zoran Živković i Dragoslav Avramović.

A onda je došao jedan poziv za susret van protokola, možda da se nigde ne zabeleži, sa čovekom čije je ime, malo je reći, odzvanjalo na loše – zvao je Ričard Holbruk.

Poznato je mnogo toga, ali nisu dve stvari. O čemu su zapravo razgovarali Koštunica i Milošević u vili “Mir”, kao i šta su (do)govorili Zoran Đinđić i Milorad Ulemek Legija, tadašnji komandant JSO, na susretu uoči događanja 5. oktobra

Holbruk je na toj večeri – na koju su srpski opozicionari otišli uprkos mišljenju većine da to možda i nije dobra ideja – išao “u glavu” i rekao da opozicija u Srbiji može da pobedi samo filipinskim metodom. Mislio je na dolazak na vlast Korazon Akino 1986. godine na Filipinima.

“Treba vam ujedinjena opozicija i jedna ličnost kao simbol otpora. Tamo je to bila Kori Akino. A ko je vaša Kori Akino?”, pitao je.

Zoran Đinđić je ispred opozicije imao spreman odgovor.

Bio je to jedan čovek iza kog je mogla da stane cela opozicija, čovek koji je mogao da okupi iza sebe široke mase, neuprljan, čovek koji je mogao da računa na glasove razočaranih miloševićevaca…

Đinđić je Holbruku rekao:

“Sedi pored vas. To je profesor Avramović”…

O Petom oktobru nema ko da priča

Dvadeset godina posle Petog oktobra neki drugi odlaze u Vašington. Nosioci te petooktobarske pobede su mahom van političke scene. Neko više nije među živima – na prvom mestu Zoran Đinđić koji je bio glavni mozak operacije rušenja Miloševića – većina je u penziji, neko u dobrovoljnoj, neko u iznuđenoj, malo je onih koji rado pričaju o Petom oktobru, neko zapisuje svoja sećanja u knjige, a ima i onih koji su sada “sa druge strane”.

Kako je vreme odmicalo, godišnjice Petog oktobra postajale su više parastosi za jednu izumrlu nadu, a sve manje rođendani slobode za koju se tada govorilo da se ponovo rodila.

Godinama unazad i najvažniji učesnici – ima izuzetaka, naravno – izbegavaju da o Petom oktobru govore, neko da ne komplikuje svoju sadašnju poziciju, neko da ne priziva zlo…

Pa tako poslednjih godina o Petom oktobru više pričaju oni koji su tada bili sa gubitničke strane. Ironično je, ali najčešće se u ulozi portparola tada poraženih nađe, a ko bi drugi nego onaj ko je i tada bio portparol poraženih, a danas je eto ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić, koji baš u ovoj godini kada se navršavaju dve decenije od Petog oktobra slavi svoj mali jubilej – ministar je neprekidno duže nego što je Milošević bio predsednik Srbije i Jugoslavije.

Za mnoge petooktobarce će samo taj podatak biti dovoljan.

Od kada je izašao iz kandži “istorijskog pomirenja sa DS-om” i pošto je pod pokroviteljstvom presvučenih radikala dobio prostor da govori zaista šta misli o Petom oktobru – naravno, tek pošto je prošla Vučićeva faza poređenja sa Đinđićem – Ivica Dačić u proteklih nekoliko godina nadograđuje svoju definiciju Petog oktobra. Tako je u kampanji za izbore 2016. godine rekao da su “najveće posledice Petog oktobra negativne, a da su oni koji su ga izveli verovatno nezadovoljni, a možda se i kaju”.

Na godišnjicu Petog oktobra 2017. godine Dačić je iskristalisao svoj stav: “Peti oktobar je prevara koja je organizovana iz inostranstva.”

Sledeće godine, baš petog dana u desetom mesecu je poentirao: “Gde su sada oni, a gde sam ja.”

Pobeda ili poraz

Ako se traži definicija poraza Petog oktobra, onda je to svakako Dačićevo “gde su oni, a gde sam ja”.

A ako se traži definicija pobede, onda je to upravo odgovor na pitanje gde je sada Ivica Dačić. Ili gde je, zašto ne, Aleksandar Vučić.

Jer, ako isti onaj portparol koji je te 2000. godine pozivao da se uhapsi predsednik SAD sada juri predsednika SAD da sa njim slika selfi, možda je to važnije za tekovine Petog oktobra nego pitanje “gde su sada oni”, jer iz ugla “narodne revolucije”, Peti oktobar nije bio pitanje personalnih političkih sudbina.

Inicijativa da Koštunica bude kandidat pokrenuta je na jednom sastanku u Demokratskom centru Dragoljuba Mićunovića. Bila je subota. Ispred DSS-a je bio Zoran Šami koji je tražio da se sačeka do ponedeljka na Koštuničin odgovor. Kako je to opisao Jovanović, Šamija su bukvalno odneli do kafe-kuhinje odakle je telefonirao Koštunici koji je tada bio u Belanovici

Da li je poraz petooktobarske političke elite, koji jeste nesumnjiv, ujedno i poraz Petog oktobra? To pitanje dovodi do priče o nikad ostvarenom šestom oktobru, koji će u “građanskoj Srbiji” poprimiti obrise mita – možda ne toliko snažnog – ali mita, koji će na snazi dobiti svakako u ovo vreme kada “pravila igre” u srpskoj unutrašnjoj politici počinju da liče na devedesete.

Odgovor na pitanje kako je do to toga došlo najverovatnije leži u samoj prirodi Petog oktobra, koji nije do kraja rasvetljen – tačnije u istoriji je dobio pojednostavljenu sliku (o čemu je pedantno u prošlom broju Nedeljnika pisao istoričar Čedomir Antić). Antić je ukazao kako je baš tog Petog oktobra, u Srbiji prvi put pala vlada na izborima koje je sama raspisala još od 1905. godine.

I za one koji u Petom oktobru vide puč može se navesti nešto. “Režim je zbačen u praktično beskrvnom puču. Bio je to prvi takav posle Svetoandrejske skupštine iz 1858. godine”, napisao je Čedomir Antić.

Ali ono što je važnije jesu posledice. Razočaranje Petim oktobrom je evidentno, ali da li su posledice zaista toliko razočaravajuće?

“Promene od Petog oktobra nisu bile bezuspešne. Pitanje je, međutim, šta smo tačno želeli, čemu se nadali a šta je bilo realno”, navodi Antić.

I statistika s jedne strane, zaista to govori. Antić je dao veoma zanimljivu ilustraciju kako je u Beogradu 2000. bilo registrovano oko 250.000 motornih vozila, a 2010. bilo ih je 469.234, a broj stanovnika se za to vreme smanjio za oko pola miliona.

Prosečna plata je takođe jedan od pokazatelja.

“U suštini, u Srbiji su plate realno bile više nego 2008. i danas samo tokom dve godine sedamdesetih i decembra 1990. godine. Svaki put je posle tih iskoraka u standardu, plaćena visoka cena”, pozvao se na zvanične statistike Čedomir Antić.

Ono što “guši” Peti oktobar, međutim, nešto je drugo.

“Padom režima nestao je SPS kao velika svenarodna stranka. S vremenom će ga na tom mestu zameniti SRS/SNS. Ipak, hardver režima – njegova politička, poslovna, medijska elita ostale su praktično nedirnute. Petog oktobra opozicionari su bili srećni što su živi i što su preuzeli vlast. Ne samo da nije bilo ljudi koji bi bili stručni da sprovedu radikalne reforme, nego je u radikalne promene malo ko istinski verovao. Izuzetak su bili malobrojni drugosrbijanci, koji su hteli da ovim procesom kazne Srbiju, ili beznačajni četnički Subnor koji je sanjao nekakav revanš. Šesti oktobar je tako prošao odlično: alternativa nije bio predsednik Đinđić a premijer Ante Marković – već predsednik Jovica Stanišić, a premijer, recimo, Čović”, naveo je Antić.

I ne samo kada je reč o posledicama, već i u izvorima Petog oktobra bilo je toliko nijansi koje su se u ovom veku izgubile.

Za današnju vlast je Peti oktobar dan kada je paljena Skupština, kada su ukradene slike i fotelje i kada su stranci režirali smenu patriotske vlasti. Stranci iz istih onih “centara moći” iz kojih se današnje vlasti vraćaju sa istorijskim dogovorima.

Koštunica nije išao u Vašington

“SAD su posle bombardovanja Jugoslavije konačno usvojile novu politiku prema Srbiji koja je podrazumevala obaranje Miloševića s vlasti preko pobede udružene opozicije na izborima. Uloga zapadnih sila, na prvom mestu SAD, svodila se na podršku i pomoć opoziciji za pripremu izbora. To je bilo važno, ali ne i presudno. Same izbore trebalo je da dobije srpska opozicija. A ukoliko Milošević ne prizna izbore, na DOS-u je bilo da se tome suprotstavi”, navodi Milan St. Protić, koji nam je ispričao detalje sa onog susreta u Vašingtonu, sa početka teksta.

Vojislav Koštunica nije bio tada u Vašingtonu. Zapravo, Vojislav Koštunica nikada nije bio tu kada su na bilo koji način demonstrirani odnosi srpske opozicije sa Amerikancima. Nikada nije bio na susretima sa američkim diplomatama u regionu. I zapravo se možda u njegovoj definiciji pobede Petog oktobra krije razlog za sva kasnija nerazumevanja: “Tad je mogla da pobedi samo politika jednake kritike Bele kuće i Belog dvora”, govorio je Koštunica.

Peti oktobar nije jednostavan fenomen za razumevanje, niti za opisivanje. Nije to ni onima koji su ga na bilo koji način bili organizovali, ni za one koji su u njemu učestovali, pa ni za one koji ga sada kao lekciju iz istorije izučavaju.

Uloga zapadnih sila, na prvom mestu SAD, svodila se na podršku i pomoć opoziciji za pripremu izbora. To je bilo važno, ali ne i presudno. Same izbore trebalo je da dobije srpska opozicija. A ukoliko Milošević ne prizna izbore, na DOS-u je bilo da se tome suprotstavi

Milan St. Protić

Peti oktobar nije bio isto za one koji su za Koštunicu glasali – one koji su pretegli da taj broj bude oko pedeset odsto (da li je bilo 52 ili 48, istorijski nije važno, iako je tih dana to bilo pitanje života i smrti) i za one koji su na ulicu izašli tog dana i jurišali na Skupštinu, uglavnom po inerciji. Nije za sve jedinstveno i na isti način to bilo okretanje Srbije na Zapad.

“Nijedan čovek, čak ni Slobodan Milošević, nije vredan građanskog sukoba i krvoprolića”, rekao je Koštunica uoči događaja koji su se odigrali 5. oktobra.

Prema sećanjima Vilijama Montgomerija, prvog američkog ambasadora u Beogradu posle Petog oktobra, koji je bio direktno uključen u pružanje pomoći srpskoj opoziciji otvaranjem posebne kancelarije u Budimpešti, “da je zavisilo od Koštunice, 5. oktobra se ne bi dogodilo nasilno osvajanje parlamenta, televizijskih stanica i drugih zgrada.

“Ali, kao što se često događalo i u dolazećem periodu, Đinđić i njegovi saveznici su ga naprosto nadmudrili i stavili pred svršen čin”, navodi Montgomeri.

Montgomeri kaže da je u proleće 2000, planirao da se penzioniše kada ga je, potpuno neočekivano, pozvao Džim O’Brajan, tadašnji specijalni pomoćnik državnog sekretara za balkanska pitanja i jedan od najbližih savetnika Madlen Olbrajt. Objasnio je da želi da se reorganizuje način na koji se Stejt department odnosi prema Jugoslaviji.

Ali ambasada u Beogradu je bila već evakuisana, pa je bilo potrebno napraviti centralno mesto gde će se mnoge odluke donositi i sprovoditi u delo. O’Brajan je želeo da otvori tu kancelariju jer su mnoge druge države poput Grčke, Velike Britanije, Nemačke i Italije takođe aktivno radile na rešavanju situacije u Jugoslaviji, a SAD su želele da osiguraju da budu glavni igrač u procesu. O’Brajan je tražio od Montgomerija da preuzme vođenje te kancelarije.

“Važno je naglasiti da u ovoj fazi – kraj juna 2000. godine – apsolutno niko u američkoj vladi ni među našim međunarodnim sagovornicima nije smatrao da će u skorije vreme doći do okončanja Miloševićeve ere… Svi smo radili pod pretpostavkom da će Kancelarija u Budimpešti biti u funkciji narednih nekoliko godina”, napisao je Montgomeri.

U početku, dodaje Montgomeri, cilj Amerikanaca je bio da se Miloševiću što više oteža lažiranje izbora, da se tadašnji predsednik SRJ navede da preduzme korake koji će ga još više diskreditovati i “naravno da se pomogne opoziciji da dobro deluje”.

“Sledeće zadatke morao sam ili lično da obavim ili da pomognem pri njihovom izvršavanju u periodu od oko osam nedelja:

a) Pokušati da se opozicija ujedini pod jednim kandidatom. Razmotrili smo noviju istoriju koja je pokazala da je opozicija bila hronično podeljena i u ključnim trenucima sama sebi najgori neprijatelj.

b) Pokušati da se Milo Đukanović ubedi da aktivno radi za srpsku opoziciju.

c) Pružiti podršku i savetovati političku opoziciju.

d) Izgraditi, obučiti i pružiti podršku zajednici nevladinih organizacija koje su se suprotstavljale Miloševiću na razne načine: grupama boraca za ljudska prava, organizacijama za nadgledanje izbora i Otporu.

e) Nastaviti izgradnju “kruga oko Srbije” čija je svrha bila da se opozicionim i nezavisnim radio-stanicama kao što je B92 omogući emitovanje signala s prostora van zemlje.

f) Sarađivati sa Austrijancima koji su tada predsedavali OEBS-u.

g) Podržati nezavisne medije…”, opisao je Montgomeri tadašnju strategiju.

Beograd-Berlin

U decembru 1999. dogodio se, međutim, jedan važan diplomatski put iz Beograda u Berlin. Održan je sastanak ministara spoljnih poslova SAD i EU sa liderima opozicije Srbije. Na sastanku je bio i Milo Đukanović. O njegovom okretanju leđa od izbora kasnije će Zoran Đinđić reći da nož u leđa često zabijaju najbliži, ali da je, što se Crne Gore tiče, njegova opcija i dalje DPS. Za Koštunicu je to po dolasku na vlast bio SNP (a biće to samo jedna od raskrsnica na kojoj će krenuti suprotnim smerovima).

I taj susret u Berlinu bio je nazivan “istorijskim”. Između ostalog upamćen je i po tome što je Vuk Drašković poljubio ruku Madlen Olbrajt pred kamerama. Isto tako, opozicionari nisu hteli da se slikaju sa Havijerom Solanom, bivšim generalnim sekretarom NATO-a.

Putinovo kolebanje na koju će stranu stati ubrzo se završilo. Jednim diplomatskim manevrom poslao je poruku koja se nije dopala Miloševiću. Otvoreno je ponudio sopstveno posredovanje u rešavanju izborne krize i pozvao “dva kandidata za predsednika Jugoslavije” da dođu u Moskvu

Tek, kada je izabran Koštunica kao kandidat, usprotivio se Vuk Drašković i njegov SPO, tražili su da DOS ima sva kandidata i na kraju je odlučio da napusti koaliciju.

Delegacija opozicionara u kojoj su bili Goran Svilanović i Milan St. Protić otišla je u Budimpeštu na jedan sastanak sa američkom delegacijom. Nisu bili previše entuzijastični glede šansi DOS-a, čak i da su svi ostali na okupu. Amerikanci su, tumačio je Protić, znali da ne mogu da izvrše uticaj na srpske oružane snage.

Montgomeri kaže da je međunarodna zajednica u to vreme pretpostavljala da je Vuk Drašković moćan opozicioni akter koji može da podeli “demokratsko biračko telo” ukoliko on ili njegov kandidat budu učestvovali odvojeno ili bojkotovali izbore.

“Zoran Đinđić je brzo promenio status trke. Uzdajući se u velikoj meri u ankete, shvatio je da nikad ne bi mogao da pobedi Miloševića… Đinđić je shvatio da postoji samo jedna solucija – Vojislav Koštunica. Bila je to teška odluka za njega jer su Koštunica i on imali ozbiljne nesuglasice i na ličnom i na profesionalnom planu”, napisao je Montgomeri.

Problem je bila odluka da Drašković ide sam na izbore. Montgomeri kaže da se sa njim sastao dva puta u Draškovićevom stanu u Budvi i jednom sa Danicom Drašković u Budimpešti, pokušavajući da ih ubedi da se pridruže DOS-u. Poslednji put su se sastali odmah nakon pokušaja ubistva Draškovića u Budvi.

“U to vreme sam se pitao da li je pokušaj ubistva lažiran, naročito kada se ima u vidu da su rane na Vukovim ušima bile gotovo identične i da je pucano sa male daljine. Ali jedan od rezultata operacije ’Sablja’ bilo je i detaljno priznanje onih koji su za to bili odgovorni. Ne samo da je došlo do pokušaja ubistva, već je to sprovedeno u saradnji sa srpskim obaveštajnim službama, kao i određenim vojnim jedinicama”, napisao je Montgomeri.

On je na tom sastanku rekao Draškoviću da misli da ima tri moguće opcije.

“Prva je da prihvati uslove DOS-a, podrži Koštunicu, vodi kampanju za DOS kao dobar vojnik i dobije ključnu ulogu nakon izbora. Druga je da ode ‘na odmor’ na neko grčko ostrvo i tamo provede mesec dana tokom izbora radi lične bezbednosti (to bi značilo dodatnu korist jer bismo ga uklonili kao element koji ometa opoziciju). Treća je da nastavi sadašnji kurs i suoči se sa političkim zaboravom”, preneo je Montgomeri.

Nakon toga je dao Draškoviću izlazne ankete koje su Vuk i Danica Drašković odbacili, rekavši da Amerikancima govore samo ono što žele da čuju. 

U avgustu 2000, Stejt department je izdao saopštenje o otvaranju Kancelarije za jugoslovenske poslove u Budimpešti. A na to saopštenje najoštrije je reagovao Koštunica, koji je insistirao da je to mešanje u unutrašnje stvari SR Jugoslavije.  Montgomeri kaže da je to jedino saopštenje oko kojeg su se mogli složiti vlada Slobodana Miloševića, predsednički kandidat Vojislav Koštunica i ruska vlada. SMIP je protestovao u Savetu bezbednosti, ruska vlada je rekla da Vašington krši međunarodno pravo, a Koštunica je saopštio da je reč o “bodežu uperenom u srce srpske demokratije”.

Zašto je Đinđić izabrao Koštunicu

“Intimno, svaki od čelnika DOS-a mislio je da će Koštunica, s obzirom na svoj mekušan karakter i urođenu nesigurnost biti laka meta za manipulaciju. Koštunica je, u stvari, odabran zbog svojih slabosti više nego zbog svojih vrlina”, tumači godinama kasnije Milan St. Protić.

To ipak ne znači da Koštuničine vrline nisu stavljane u prvi plan.

To je definitivno bila ideja Zorana Đinđića.

Đinđić je shvatio da nikad ne bi mogao da pobedi Miloševića… Đinđić je shvatio da postoji samo jedna solucija – Vojislav Koštunica. Bila je to teška odluka za njega jer su Koštunica i on imali ozbiljne nesuglasice i na ličnom i na profesionalnom planu

Vilijam Montgomeri

Đinđić je neposredno uoči samih izbora 24. septembra u jednom intervjuu Draganu Bujoševiću, današnjem generalnom direktoru RTS-a, na opasku da se tvrdi je on, Đinđić, isturio Koštunicu kao predsedničkog kandidata jer nije sam mogao to da bude pošto bi ga režim lako satanizovao, a da ga i sa druge strane sumnjiče da bi u slučaju da Koštunica izgubi on, Đinđić, ostao kao jedini od starih opozicionih lidera koji nije potrošen – rekao:

“Mislim da je još od 1995. godine Koštunica idealan predsednički kandidat. Tokom demonstracija 1997. godine ja sam u kolima na putu za Niš predložio Vuku Draškoviću da Koštunica bude naš zajednički kandidat, na šta je rekao da on želi da bude kandidat. Svoju odgovornost sam u potpunosti vezao za uspeh Koštunice i njegov neuspeh je više moj neuspeh nego njegov, jer on je samopožrtvovano prihvatio nešto što mu je nametnuto. Nije se on takmičio pa rekao: hoću, hoću, nego smo ga mi stavili pred svršen čin. I praktično, činjenica da je on naš izbor, pre svega Demokratske stranke, vezuje njegov neuspeh direktno s nama i u to nema nikakve sumnje. Ako on uspe, to je njegov uspeh. Ako on ne uspe, to je neuspeh nas koji smo napravili tu koncepciju.”

U nastavku odgovora, Đinđić je možda dao najsažetiji prikaz strategije koja je stajala iza izbora Koštunice za zajedničkog kandidata. Metafore, naravno, nije nedostajalo.

“Deset godina lideri opozicije se ponašaju kao fudbaleri kojima je glavni cilj da oni postignu gol bilo gde da se na terenu nalaze čak i ako su kod svog gola pa treba da predribluju ceo protivnički tim, a ne pada im na pamet da doture loptu nekome ko je blizu protivničkog gola. Prvi put sada smo mi rekli: daj da vidimo ko je gde, na osnovu istraživanja javnog mnjenja. Možda bih i ja mogao da postignem gol ali bih morao da pređem duplo veći put nego Koštunica. Zašto trošiti energiju, hajde da damo loptu nekome ko je na penalu. Ja bih mogao da vodim kampanju objašnjavajući ljudima da nije tačno ono što se govori o meni i to bi bila defanzivna kampanja koja je vrlo, vrlo dosadna. Koštunica može da vodi ofanzivnu kampanju, a mi hvaleći ga i ističući njegove vrline, možemo da istaknemo njegove skrivene potencijale i ostvarimo što ni u jednom drugom slučaju nije bilo moguće.”

“Hajde da popijemo piće…”

Možda iz ove perspektive deluje da je zajednički kandidat opozicije izabran kasno. Ideja o Dragoslavu Avramoviću, po većini svedočenja, otpala je na proleće 2000. godine. “Deda Avram” je kao vrhunski ekonomista koji bi bio potreban posrnuloj privredi Srbije.

“Da je pitanje postavljeno godinu dana pre toga, bez dileme bi to bio Dragoslav Avramović, ali su u međuvremenu godine učinile svoje”, sećao se, recimo, tih dana Čedomir Jovanović.

Prema njegovom sećanju, sedeli su jedne večeri u Siminoj, u centrali DOS-a, kada je Zoran rekao da “naš kandidat mora da nosi cipele koje sa  ne bi pristao da zameni nijedan birač u Srbiji”. On se sećao i da je Mlađan Dinkić pokazivao ambicije.

Ivan Stambolić kao kandidat se nikada zvanično nije pominjao, ali će se godinama kasnije otkriti da jeste bilo pojedinačnih samoinicijativnih kontakata.

Inicijativa da Koštunica bude kandidat pokrenuta je na jednom sastanku u Demokratskom centru Dragoljuba Mićunovića. Bila je subota. Ispred DSS-a je bio Zoran Šami koji je tražio da se sačeka do ponedeljka na Koštuničin odgovor. Kako je to opisao Jovanović, Šamija su bukvalno odneli do kafe-kuhinje odakle je telefonirao Koštunici koji je tada bio u Belanovici.

Sledeći korak je bio susret sa Koštunicom koji je imao dva uslova – želeo je pravo da sam vodi kampanju, a drugi je bio da se javno koalicija obaveže da će čuvati SR Jugoslaviju. Zoran Đinđić je na to rekao: “Hajde da popijemo piće.” Koštunica se nasmejao. Svi oko njih su spontano počeli da aplaudiraju.

Uloga Rusije u Petom oktobru

Milan St. Protić je izneo sumnju da je odbijanje Vojske Jugoslavije da interveniše Petog oktobra povezano sa Moskvom. On se seća jednog čudnog susreta dok je bio ambasador u Vašingtonu kada mu je tokom jedne večere prišao bivši američki ambasador u SAD. Proćaskali su diplomatski, a onda ga je Protić pitao da li nešto zna o ulozi Rusije u događajima Petog oktobra.

“To je tema za duži razgovor… Moj posao je bio da održavam nesmetanu koordinaciju između nas i Rusa povodom vašeg slučaja”, rekao je ovaj.

 Ostavili su da o detaljima razgovaraju prilikom “posebnog susreta”, do kog eto nije došlo jer se Protić nije dugo zadržao u Vašingtonu.

Krajem juna 2000. apsolutno niko u američkoj vladi nije smatrao da će u skorije vreme doći do okončanja Miloševićeve ere

Tih dana, uoči 5. oktobra 2000. godine, došlo je do susreta Vladimira Putina – koji tada još nije bio Putin našeg doba – i Ibera Vedrina, francuskog ministra spoljnih poslova, kada je navodno Vedrin doneo sa sobom materijalne dokaze o izbornoj krađi u Srbiji.

Naime, dosovci su zaista organizovali kontrolu izbora do tančina tako da uhvate svaki pokušaj krađe, uključujući glasačka mesta na Kosovu, gde je Milošević tradicionalno kupio po više stotina hiljada glasova. Imali su i fotografije sa adresa gde su bila navodna izborna mesta sa kojih su dolazili rezultati mahom u korist Miloševića.

Opet navodno, Putin se smračio kada je video papire i obećao da njegova podrška Koštunici neće ako je to sve tačno.

Putin je potom ponudio da u Beograd dođe ministar spoljnih poslova Igor Ivanov, a okupio je potom strane novinare na brifing. List Vašington post je preneo njegovu izjavu:

“Odnos snaga je već dovoljno jasan. Mi vidimo šta se tamo dešava i koliki je deo stanovništva glasao za kog kandidata. Svi sporovi moraju se rešavati isključivo u okviru važećih zakona zemlje. Ako bi se koristio alternativni put, postoji opasnost da legitimitet budućeg rukovodstva zemlje dođe pod znak pitanja. To će samo produžiti destabilizaciju države.”

Putinovo kolebanje na koju će stranu stati ubrzo se završilo. Jednim diplomatskim manevrom poslao je poruku koja se nije dopala Miloševiću.

Otvoreno je ponudio sopstveno posredovanje u rešavanju izborne krize i pozvao “dva kandidata za predsednika Jugoslavije” da dođu u Moskvu. Ovaj manevar nije mogao odmah jasno da se protumači iz aspekta Putinove pozicije prema dešavanjima u Beogradu, ali činjenica da je ta vest ignorisana u Miloševićevim medijima dosta govori. Madlen Olbrajt je tih dana pritiskala Moskvu da podrži Koštunicu, što Putin nije mogao odmah i otvoreno zbog unutrašnjih odnosa u Rusiji, a Milošević već nije mogao da putuje zbog “problema sa Hagom”. Bio je to, ipak će se ispostaviti, jasan znak da Milošević neće imati uporište u Moskvi. Bar što se tiče ostanka na vlasti.

Ivanov je došao u Beograd, a Koštunica ga je primio u tadašnjoj Palati federacije.

“Ono što je važno kod Rusa, oni su još 30. septembra poručili Miloševiću da nasilja ne sme biti”, pričao je Koštunica.

Ivanov se posle toga sreo na Dedinju i sa Slobodanom Miloševićem. Spekulisalo se da je Ivanov došao da “vodi” Miloševića sa sobom, odnosno da mu obezbedi bekstvo iz zemlje, na šta navodno Milošević ni u snu nije želeo da pristane.

Član Koštuničinog izbornog štaba Miloš Jeftović kontaktirao je 6. oktobra sa ljudima iz vojske kako bi se obezbedio kontakt i susret sa Miloševićem.

Milošević je bio spreman da se sastanu u vili “Mir”. Vojska je trebalo da ih otprati do tamo.

U pratnji generala Pavkovića Koštunica je otišao u vilu “Mir”. Iz DOS-a su bili, dakle, samo Koštunica i Jeftović.

Famozni Šesti oktobar

Koštunici su u DOS-u zamerili što je na svoju ruku, bez znanja drugih lidera, otišao kod Miloševića – neki su to nazivali i “odlaskom na poklonjenje”.

Zapravo, danas se o Petom oktobru zna gotovo sve. Sa bezbedne istorijske distance, učesnici i organizatori su otvoreno govorili i o odlascima u Budimpeštu (Velja Ilić: “Daju mi broj sobe, nafiluju me parama, ja i ne znam koliko ima unutra…”), i kako su probijani kordoni, gde je policija htela, gde nije htela da interveniše, kako je general Pavković na kraju odlučio da posle tri telefonska poziva “ne učini to” Miloševiću i izvede vojsku…

Poznato je sve, osim dve stvari. O čemu su zapravo razgovarali Koštunica i Milošević u vili “Mir”, kao i šta su (do)govorili Zoran Đinđić i Milorad Ulemek Legija, tadašnji komandant JSO, na susretu uoči događanja 5. oktobra. Dosta se spekulisalo da li je Đinđić tada nešto obećao Legiji što ga je možda kasnije koštalo života, mada razvoj situacije na sam dan 5. oktobra olabavljuje tu tezu. Jer jedinice JSO jesu izašle na ulice tog dana, i prema svedočenjima učesnika, “priklonili” su se narodu tek kada su videli koliko ljudi ima na ulici.

Što se tiče razgovora Miloševića i Koštunice, prvi demokratski predsednik SRJ je retko o tome govorio, a prema jednom njegovom svedočenju, Milošević je insistirao na tome da mu mandat još nije istekao, a Koštunica na odluci Ustavnog suda da je osvojio više od pedeset odsto. Milošević je govorio o nasilju na ulicama Beograda, a Koštunica o desetogodišnjem nasilju u Srbiji. Tek kada je Koštunica pokazao odluku Ustavnog suda, Milošević je priznao poraz.

Kada su krenuli, Milošević je dobacio Pavkoviću: “Generale, ostanite da se nešto dogovorimo.”

Pavković je, ipak, po ranijem dogovoru, krenuo nazad sa Koštunicom. Sa novim vrhovnim komandantom Vojske Jugoslavije.

Ipak, taj razgovor je bio prelomna tačka budućeg razočaranja takozvanih “jakobinaca Petog oktobra” koji su u tim događajima videli šansu za demokratsku revoluciju, a ne prostu promenu vlasti, što je to bilo za Vojislava Koštunicu, u skladu sa njegovim konzervativnim učenjem.

Za današnju vlast je Peti oktobar dan kada je paljena Skupština, kada su ukradene slike i fotelje i kada su stranci režirali smenu patriotske vlasti. Stranci iz istih onih “centara moći” iz kojih se današnje vlasti vraćaju sa istorijskim dogovorima

“Kako vreme prolazi, sve se više nažalost čini da je ono drugo”, rekao je Milan St. Protić. “Koštunica je svojim autoritetom štitio generala Nebojšu Pavkovića i Radomira Markovića na čelu srpske državne bezbednosti. On je uporno insistirao na takozvanom legalizmu što je u stvari značilo očuvanje postojećeg poretka i njegovih institucija. Time je onemogućen oštar rez s prethodnim stanjem i sačuvan kontinuitet s Miloševićem i Brozovim sistemom”, kaže Milan St. Protić.

Profesor Vladeta Janković, s druge strane, kao jedan od najbližih saradnika Vojislava Koštunice, svestan je da su vrednosti za koje su se tog dana izborili uveliko pale u zaborav.

“Petog oktobra 2000. narod Srbije u osnovi je obavio ono što se u nekim drugim zemljama dogodilo 1989 – učinio je kraj komunizmu. Posle Miloševićevog pada, postojali su dobri izgledi da se uspostavi pravna država i ožive institucije u okviru istinske parlamentarne demokratije, ali se pokazalo da je jugoslovenska razblažena verzija samoupravnog socijalizma delovala mnogo otrovnije i dugoročno razornije nego klasični realsocijalizam u Sovjetskom bloku.

„Famoznog ’šestog oktobra’ nije bilo iz najmanje tri razloga. U labavim okvirima DOS-a bilo je suviše divergentnih sila, od na vlast i publicitet pohlepnih pojedinaca, preobraćenih miloševićevaca, preko ambicioznih zavidljivaca i sujetnih sebičnjaka, do onih koji su verovali da je – kako se neko izrazio – ’Peti oktobar Deveta sednica’. Drugo, i verovatno važnije, bili su nemilosrdni spoljni pritisci koji su usledili još od prvih dana, sa cenjkanjima i stalnim ucenama oko povratka osnovnih prava iz perioda pre sankcija. Sve vreme su iskrsavali novi uslovi i stative su pomerane iz meseca u mesec, i iz godine u godinu – od prijema u Savet Evrope, hapšenja i izručenja Miloševića, preko crnogorskog referenduma i haških optuženika, do kosovske nezavisnosti. Hoću da kažem da Zapad nije iskreno podržao demokratske promene u Srbiji i da je u dobroj meri podsticao neslogu među nosiocima Petog oktobra kako bi ostvario svoje ciljeve i zapravo sprovodio američku globalnu politiku. Najzad, treći razlog su bile duboko ukorenjene režimske, a nadasve policijske strukture, koje su grčevito i podmuklo čuvale svoje interese. Kad je reč o odgovornosti za izneverena očekivanja, danas je teško uperiti prst na bilo koga pojedinačno. Pojednostavljeno rečeno, dostignuća Petog oktobra sinergetski su poništili spoljne sile, Udba i, u dobroj meri, naši mentalitetski nedostaci”, rekao je za Nedeljnik Vladeta Janković.

Istoričar Čedomir Antić navodi da je najveći problem Petog oktobra bio nedostatak dugoročne ideje. Ili kako je rekao, “između evrofanatizma i antropološkog konzervativizma, mi smo bili naklonjeni ili svim reformama (osim onih koje bi nas lično pogodile) ili upravo niti jednoj”.

Danas je teg na vratu Petog oktobra i krug koji se polako zatvara, jer smo od jednopartijske države u Miloševićevo vreme prešli u jednoipopartijsku “julovsku” državu, pa preko višepartijske se vratili na originalna podešavanja. Ali sve vreme je to bila partijska država. Ili, kako je to definisao Čedomir Antić, SNS je u sebi sabrao DOS-ovu ideologiju, SPS-ov sentiment i organizaciju Saveza komunista.

Nekadašnja vlast oličena u predsedniku Srbije Borisu Tadiću često je isticala kao svoju pobedu to što su ovi sa druge strane prešli na proevropsku stranu srpske politike. A to što tu politiku sprovode na stari način, čiji je to poraz?

*Tekst je objavljen u aktuelnom broju Nedeljnika br. 455