Čula sam krik svojih misli. “Ja mogu da se odbranim! Ja mogu! Moram!”: Šta se događalo te večeri kad je Branislav Lečić pozvao Merimu Isaković

1
Privatna arhiva

Merima Isaković je bila jedna od najvećih mladih glumačkih zvezda Jugoslavije. Bila je “Jovana Lukina”. Imala bi još više zapaženih uloga da sa 21 godinom nije doživela tešku saobraćajnu nesreću. Posle završenih doktorskih studija iz psihologije i magistarskih studija iz kliničke psihologije, sada živi i radi u Australiji, blizu Brizbejna, kao klinički psiholog i klinički neuropsiholog. Fokusirana je na oblast traume, pomaže onima koji su je preživeli da povrate osećaj samopoštovanja, volje i sposobnosti za život dostojan življenja.

Čuvena glumica, a danas uspešni psiholog prvi put posle 43 godine odlučila je da otvori dušu u tekstu za novi Nedeljnik.

Ovo su kratki izvodi iz njenog svedočanstva o užasnom iskustvu koje je doživela kao studentkinja glume sa kolegom Branislavom Lečićem.

***

Brzo sam izrasla, visoka sam 178 santimetara, pa sam u tom periodu često imala problem s lumbalnim delom kičme. Pomogli su mi da legnem na parket i pozvali su hitnu pomoć. Dali su mi takozvanu “blokadu” i naredili mi da mirujem bar nekoliko dana.

Nekoliko nedelja mi taj drug i kolega nije vraćao knjigu, uvek bi rekao da je zaboravio.

Bila je kasna jesen, tog dana sam bila u Ateljeu 212 na studentskoj scenskoj probi. Trebala mi je ta knjiga za sutrašnju diskusiju o Medeji, pa sam ga s portirnice Ateljea 212 pozvala i zamolila da mi je vrati. Sećam se da sam rekla u šali: “Ne smem pred Maričića (profesora) bez knjige. Dolaziš li možda u Atelje, da mi doneseš knjigu?”

Rekao je: “Joj, izvini, Merimice. Molim te, izvini, ali ne mogu. Nešto sam loše, pa sam u kući. Možeš li, molim te, proći pored nas (živeo je sa mamom) pa pokupi knjigu. Važi?”

***

Bilo je hladno veče. Oko šest sati pozvonila sam na vrata stana. Otvorio je nasmejan i pozvao me da uđem. Rekla sam mu da žurim, a on me je blago povukao za ruku uvodeći me u stan. Rekao je: “Ma uđi na brzaka. Nešto mi kipi u kuhinji, a mama nije tu pa sam trapav.” Zakoračila sam. I ne znajući, zakoračila sam u horor!

Ušla sam i stala kraj vrata. On naglo, odlučno zatvori vrata i gurnu me ka zidu. Zateturala sam se. Primakao mi se jako blizu i uneo u lice. Pitala sam ga šokirana i uplašena: “Šta radiš?” Rekao je: “Šta misliš?”

***

Taj zadah, bol u vratu, u grudima. Pomislila sam opet: “Onesvestiću se.” A onda: “To ne smem. Nikako.” Naglo sam se izvila. Čula sam krik svojih misli: “Ja mogu da se odbranim! Ja mogu! Moram!”

Bez uspeha. Gubila sam dah. Položaj glave mi nije dozvoljavao da dišem. Ruke kao da su zanemoćale. Ostajala sam bez glasa. Čujem svoje misli: “Mili Bože, ne ovako. Samo ne ovako! Molim te Bože!”

Sve se dalje dešavalo kao igra smrti. Taj miris. Čudan zadah koji ga je okruživao. Povraćalo mi se. “Ne smem da povratim. Moram da ostanem pri sebi.” Dalje ne čujem svoje misli. Samo me instinkt vodi. Samo instinkt.

***

Strah je vrištao u meni: “Šta sada? Šta sada? Šta sada?”

Naglo sam se izvila. Uvijala sam se kao vreteno. Nije mogao da me zaustavi i zauzme bilo kakvu statičnu pozu. Prvo sam čula bezglasni krik u meni: “Ne sme. Ne daaaaammmm!”

Odjednom čujem strahovito glasan krik. Kao da se nebo pocepalo. Krik koji ledi. Iz mene. Moje telo se naglo izvilo u most, takvom snagom da sam ga zbacila sa sebe. On je odskočio za tren, spreman da “zaskoči” ponovo. Čujem svoj glas sada pun bola: “Molim te, podigni me… Drži me… Drži me čvrsto!”

Onda sam bogato povratila po sebi. On je odskočio, zapanjen i zbunjen. Kao da je to bio momenat ljudskosti. Za sekund. Mislila sam: “Imam ovaj tren. Telo ne boli. Samo strah. Ovaj tren. Samo ovaj tren.” Čujem svoj glas: “Oh, podigni me, drži me, drži me čvrsto… Moja kičma, opet. Drži me čvrsto!”

Čujem dalje svoj glas: “Molim te, donesi peškir, natopljen vrućom vodom, brzo, brzooooo, uuuuh…”

On se kretao kao hipnotisan. Doneo je vruć peškir. Zaustavio se na tren. Pitao je: “Foliraš me? Je l’ me to foliraš?”

Nisam odgovorila na to. Produžih prateći svoj instinkt, pa kao da ga nisam čula, nastavljam: “Stavi peškir uz moja leđa (povukoh mu ruku ka sebi, što ga je još više zbunilo). Ooooh, boliiii… Drži me uz sebe! Drži me čvrsto” (onako polivenu bogatom povraćkom).

Tražila sam da radi suprotno od onoga što bi očekivali da žrtva u momentu silovanja traži od nasilnika. Apsurd. Najuspešniji vapaj žrtve koja želi da pobegne bio je prići bliže nasilniku. Znala sam da ne mogu da pobegnem fizičkom borbom. Sve što sam radila u ovom trenu nije bilo rezultat “pametno smišljene strategije” nego sirovi pusti instinkt. Borba za život. Zbunila sam ga. Držala sam ga za obe ruke. Čvrsto. Kao vučica koja u bolu grize ruku ubice. Nije shvatio. Držao me je kratko vreme, kao u šoku. Čekala sam da smrad kiseline od povraćanja blagosloveno prevlada.

Polako sam sela, pa se pridigla i ustala. U svakom momentu sam tražila da mi on u tome pomogne, držeći ga za ruke. Čujem svoj glas kako zahvaljujem na pomoći. Zahvaljujem. Kažem da je najbolje da idem kući, molim ga da mi pozove taksi. I dalje ga držim za ruke. Blizu sebe. On opet stade: “Foliraš me?” Kažem: “Zašto bih?”

On: “Da se spaseš.”

Ja: “Od koga?”

On: “Od mene.”

Ja: “Od tebe? Pa zašto bih?” Osmehujem se: “Ti nisi monstrum. Ti si ti. Sve mi devojke smo opčinjene tobom. Ali nemamo hrabrosti. Nisam verovala da bi ti baš mene hteo. Tako silno. Izvini što sam te ovoliko razljutila.” Trgoh se uz bolan krik kao da me je kičma opet trgnula. Padoh.

“Drži me”, kažem mu hvatajući njegove ruke. “Drži me čvrsto.” Grašci znoja po mom licu. Napela sam se kao da ću opet da povratim. Trgao se. Podiže me. Uz njegovu pomoć odlazimo napolje. Zaustavlja se taksi. Nemam dovoljno novca. On mi daje novčanicu sa rudarom na slici: 10 dinara. Gadi mi se da uzmem. Moram, da bih otišla. Kažem: “Hvala.” Sedam u vozilo. Odlazim. Spasena.

***

Osim Radmili, o ovom nasilju sam ispričala još samo dvojici najbližih drugara sa klase. Posle nekoliko dana, poverila sam se posle probe u Ateljeu 212 Gagi Nikoliću, koji je o meni brinuo kao o detetu. Zvao me je “malecka”. Rekla sam mu šta se desilo i ko je ta osoba. Neizmerno mi je pomogao strpljivim slušanjem, osećanjem sigurnosti, unutarnjim duhovnim mirom, lepotom čistog, čednog, snažnog prijatelja. Rekao mi je da se nada da se ta osoba naučila pameti i da moja pobeda može da mu pomogne da izraste u boljeg čoveka. Rekao mi je i da ne brinem, da me ta osoba više nikada neće uplašiti.

***

“Opraštam ti”, rekla sam mu tada, pre četrdeset godina. “Opraštam, ali ne zaboravljam. Ti nikada nećeš shvatiti bol koji si mi naneo. Mnogostruki bol. Ako ikada čujem da si ikome naneo sličnu bol, svima ću reći šta se desilo.”

Ja sam svoju reč održala.

Branislav Lečić izgleda nije.

Osećam moralnu obavezu da podelim svoje iskustvo u nadi da će moja ispovest biti podrška i Danijeli Štajnfeld i ostalim žrtvama seksualnog zlostavljanja…

Potresna ispovest Merime Isaković, kao i cela njena životna priča i anegdote o prijateljstvu sa Žarkom Lauševićem, Radetom Šerbedžijom, Draganom Nikolićem i njenim prijateljima sa klase na FDU – među kojima su i Mirjana Karanović i Ljiljana Blagojević – objavljeni su u novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka, 8. aprila.

Digitalno izdanje dostupno je na Nstore.rs

Naslovna strana novog Nedeljnika od 8. aprila

1 KOMENTAR

Comments are closed.