Aušvic: Geografija zla, ili ptice su se tek nedavno vratile

0
Arhiva Nedeljnika

Ptice su se nedavno vratile. Nije ih bilo na nebu Rišardovog detinjstva. Zapravo, Rišard i nije imao detinjstvo. U Osvjenćimu se ćutke rađalo, starilo i umiralo. Život je bio privilegija. Život je bio prokletstvo.

Ptice su se zaista tek nedavno vratile. Rišard kaže da ih decenijama nije bilo…

“Ono na brezama, to su nova gnezda. Otišle su tih godina kada je nebo mirisalo na spaljeno ljudsko meso. Vratile su se, to valjda nešto znači…” Teško, dobri moj. Teško da će ovaj komad neba više ikada mirisati na bilo šta osim na spaljena trupla. To je, prijatelju, prokletsvo Osvjenćima, s kojim će živeti doveka, jer je pod tim 800 godina starim imenom, izbrisano sa lica zemlje. Ono je tek lokalni putokaz. Postoji još samo pod kletvom – Aušvic!

“Nažalost, da! Tako su ga nacisti prekrstili kada su okupirali moju domovinu ’39. godine, pripojili je Nemačkoj i u tom istom logoru pobile polovinu seljana. Od tada više i ne postojimo. Odnosno, postojimo da bi pričali, da se ne zaboravi ono što se nikada ne sme zaboraviti…”priznajem, najviše bih voleo baš da zaćuti, da ne progovara za sve pare koliko je plaćen da govori, jer svaki korak kroz ovo blato govori, vrišti, urla za sebe. Ljudi ovde treba da ćute. Moraju da ćute!

“Nećeš biti isti čovek posle obilaska logora”, setio sam se reči prijatelja koji je davno bio na ovom, najprokletijem mestu na kugli zemaljskoj.

Silim se da prekoračim liniju iza koje nema povratka. Ni danas, toliko godina kasnije. Više se ne plaća životom, ali poimanjem života – da! Za neke stvari čovek jednostavno nikada nije dovoljno spreman…

Rišard insistira na priči o smrti. Neke klinke kikotavo poziraju ispod najčuvenije parole zla: “Arbajt maht fraj” – rad oslobađa. Nalupao bih im šamare, ali za tu pirgavu dečurliju iz Velsa ovo je tek ekskurzija na koju su dovedeni. Nacistički “Diznilend”, gomila fotki koje će jedni drugima “lajkovati” na Fejsbuku…

Rad je u Aušvicu ljude oslobađao – jedino života! Tereta koji je po prolasku kroz ovu istu kapiju ubrzo postajao nepodnošljiv…

No, Rišard greši insistirajući na priči o smrti. I ona je u žici Aušvica bila tek jedan od logoraša, jednako zarobljena, jednako u službi istog gospodara – smrt sama po sebi nije surova, niti bezosećajna, već čovek!

“Stoji! Baš iz tog razloga Aušvic i jeste najveća prekretnica u istoriji čovečanstva, posle koje su zločin, ubistva, teror i krivica dobile novu dimenziju. Zbog toga se u Aušvic ne dolazi, već boravi njemu. Zato on nije muzej, već groblje…”, da, Rišard je potpuno u pravu što se prvog tiče, u Aušvicu se boravi! Trudim se da ne vidi koliko sam preplašen, osećajući se kao da me sprovodi blatnjavim tucanikom do jedne od 28 baraka, u kojoj ću trajati tek nekoliko sumraka i svitanja.

Osećam gađenje, osećam prezir, osećam iskrenu mržnju prema zverima koja u meni vide samo broj istetoviran na podlaktici, radnu snagu i sirovinu…

Nije to Rišard, već utvare dželata koje još vladaju ovim prokletim mestom. Nepobeđeni i nekažnjeni! Njihovi životi kao pravda za milion i dvesta hiljada žrtava – nije to ni kusur, a kamoli pravda…

“Do rata ovde se nalazila kasarna poljske vojske, zato su nacisti i izabrali ovo mesto – imali su infrastrukturu, ogromno prostranstvo, i što je najvažnije već postojeći železnički čvor u koji su se slivale pruge iz čitave Evrope. Imali su sve preduslove da u miru, studiozno i posvećeno daju zlu na volju…”, zaista se trudim da slušam šta moj dobri Poljak govori, ali ne mogu. Ne u potpunosti, tek zapisujući njegove reči kao da nevoljno beležim lekciju na času istorije. Ovo je istorija koju čovek ne može da zabeleži, ona obeleži njega.

“Nacisti su na postojeće barake dozidali još po sprat, nisu im bili dovoljni postojeći kapaciteti. Sve što vidiš je autentično i netaknuto! Zbog toga se ovde boravi, zato je ovo groblje…”, sprovode me dalje. Ne podižem glavu, gledam vrhove svojih cipela koje me vode ka grobu. Drugog puta nema. Nije pitanje dana, sati u najboljem slučaju…

Ali, strašnije od saznanja da smrt neće doći u čas kada se njoj, već čoveku prohte, jeste pomisao da zapravo i nema groba. Zato Rišard greši nazivajući Aušvic grobljem, greši dajući mu “kompliment”. Ovde je čovek bio broj. Broj je trajao dok je mogao da radi. Broj ne umire već prestaje da postoji. Kad prestane da postoji broj postaje sirovina…

“Ono što im se mora priznati jeste da su sistem istrebljenja doveli do savršenstva. Ovde, u matičnom logoru, odnosno Aušvicu 1 eksperimentisali su sa raznim metodama ubijanja, i na kraju došli do zaključka da je za efikasno masovno istrebljenje ‘najekonomičnije’ to činiti gasom, a zatim spaljivati tela…”, Rišard govori, gledam u stazu ispred sebe, osećam da ramenima udaram o ljude s kojima se mimoilazimo. Ne podižem glavu da im pogledam lica, ne izvinjavam im se – logorašima je zabranjen razgovor, brojevi ne govore, brojevi se sabiraju i množe. Brojevi se brišu iz evidencije ukoliko progovore, jer brojevi ne umiru…

Neke su barake zatvorene, u nekolicini su stalne muzejske postavke. Jedna, na samom kraju, uz žicu kroz koju će s mrakom pustiti struju, živi svoj zločin i kaznu – zloglasni paviljon 11.

“Možeš li”, tek na tren razaznajem glas prijatelja. Krvnik ne bi upitao tako nešto. Broj mora da može, ili postaje statistika.

“Mogu, Rišard, idemo”, odgovaram, ulazeći u paviljon za koji me nije pripremio. Za neke stvari čovek nikada nije dovoljno spreman.

“Neću previše da ti pričam, gledaj, doživi, shvatićeš”, gledam u staklo, očima treba malo vremena da se priviknu. Mozgu mnogo više da shvati šta oči vide – tone ženske kose iza otškrinutog prozora. Bale, kike, pletenice… Male, dečje, još su šnalice u njima…

“Pronađeno je oko sedam tona tovara ženske kose po oslobođenju logora, ovde su izložene dve. Pogledaj tamo zbog čega su logoraše šišali do glave odmah po dolasku u Aušvic i za šta im je trebala kosa…” Povraća mi se. Želudac mi je u dušniku, ne mogu da udahnem. Udahnem li, opet ću osetiti taj strašni zadah iza otškrinutog “izloga”.

“Taj ćilim je satkan od ženske kose, na krajevima vidiš kako vire dlake iz štofa. Kosom su punili jastuke, madrace… Ljudi su, rekosmo, bili sirovina koja se jedanko eksploatisala i za života i u smrti…”, povukao sam ga za ruku da izađemo, muka mi je i od turista koji mobilnim telefonima snimaju nekakve morbidne video klipove. Zar je moguće da tu istu sliku neće videti svaki put kad zatvore oči?

Prolazimo paviljonima – tovari garderobe, kofera sa ispisanim imenima vlasnika, čitava soba zatrpana protezama i ortopedskim pomagalima oduzetih od “brojeva” na samrti. Dečije igračke, dečija garderoba, sandalice besno otrgnutih kaiševa sa malenih leševa…

Plačem. Sklonio sam se u stranu. Plačem. Majke nisu stigle da ih ožale i zaplaču. Maleni anđeli nisu stigli da postanu brojevi, daleko od toga da su umrli ko ljudi.

Odmah po dolasku u logor sprovedeni su u gasnu komoru. Oni “srećniji” urmli su u zagrljajima majki. Majke su umirale deset minuta duže od dece – agonija u agoniji.

“To je taj demonski ‘ciklon-B’, otrov koji su razvili za masovno uništenje u gasnim komorama. Odvodili su ih u njih pod izgovorom da odlaze na tuširanje i dezinfekciju od vaši, pa bi im kroz otvore u tavarnici sipali otrov, i čekali da utihnu poslednji krici. Umirali su po pola sata u najstrašnijim mukama…”, već sam otupeo. Gledam u prazne limenke smrti, i onu kraj koje je na tkanini rasuta plavičasta sadržina.

Isprva su ljudi umirali nekoliko sati, ali su filigrani smrti naposletku došli do prave mere “ciklona” dovoljne da za što kraće vreme umori što više ljudi.

Izvinite, brojeva, ne ljudi. Izračunavali su koliko je potrebno po kilogramu, ne čoveku.

Ali, za brojem ne ostane ništa – za čovekom dva i po kilograma pepela, u proseku. Toliko je izloženo u providnoj urni paviljona četiri. Dva i po kilograma puta milion i sto hiljada ljudi, najmanje…

“Sve su koristili što se od čoveka, tačnije, leša moglo iskoristiti. Kosu, zlatne zube su pretapali u poluge, lične stvari preprodavali u Nemačkoj za bagatelu, a pepeo…”, zbog toga su ptice i otišle iz Osvjenćima. Miris spaljenog ljudskog mesa dizao se do vrhova breza, a breze iz godine u godinu sve više ka nebu, naizgled bežeći od njega…

“Ljudski pepeo su najpre prosipali u reku, ali su ubrzo njime počeli da hrane ribe u ribnjacima i đubre useve, shvativši da je ‘odličan’ za to…”, u Osvjenćimu se više niko ne bavi poljoprivredom. Tu su breze neprirodno visoke. Aušvic zato nije groblje, već industrija. Najmonstruoznija i najumobolnija. Ljudi su bili brojevi, brojevi sirovina, sirovina se ne može pobrojati, pa otuda ni tačnog broja o ljudima koje je “rad oslobodio”.

Uz samu žicu, na kraju špalira jednobraznih baraka – paviljoni 10 i 11. Najzloglasniji. U ostalima se isčekivala smrt, u njima se molilo za nju…

“Paviljon 10 je bio ordinacija zloglasnog doktora Klauberga, koji je do savršenstva doveo sistem sterilizacije žena. Tvrdio je da dobro obučeni doktor za dan može, pod prividom običnog ginekološkog pregleda, više od 300 žena učiniti neplodnim. Da zlo bude veće, taj isti doktor je pre rata važio za najvećeg svetskog stručnjaka na polju lečenja steriliteta! Još se i danas koriste njegove metode iz tog vremena, noseći njegovo ime…” Paviljon je zaključan. Za vjek i vjekova. Najmanje što se može učiniti za njegove žrtve.

Jedini je zidom sa prednje strane povezan sa sledećim, paviljonom 11.

“Iz njega gotovo niko nije izašao živ. U podrumu se tri specifične ćelije, u kojima se tragalo za najefikasnijim načinom masovnog ubijanja. U jednoj su zatočenici moreni glađu do smrti – trajalo je predugo. U drugoj, nedostatkom vazduha – trajalo je predugo. U trećoj, nepunih metar sa metar, takozvanoj ćeliji za stajanje, četvorica robijaša su živela, ‘spavala’, vršila nuždu stojeći, uz minimanli dotok kiseonika. I to je trajalo predugo…”, svojevsrna privilegija, ili prokletsvo – silazimo u hodnik smrti, zavirujući u svaku od pomenutih ćelija. U onu poslednju, u kojoj se umiralo stojeći, ulazilo se kao u mišiju rupu, doslovno. Kroz mali otvor u dnu.

“Ali, u ovom istom podrumu je prvi put ispoban i ‘ciklon-B’, na osmorici sovjetskih vojnih zarobljenika. Pre toga je korišćen za tamanjenje glodara, što je zločincima dalo ideju da ga isporbaju na ljudima. Ti nesrećnici su umirali satima, zarad ‘višeg cilja’ – nacisti su uspeli da dođu do prave mere otrova za ‘brzo’ umiranje”, prezirem sebe što više ništa ne osećam. Prezirem što jasno čujem Rišarda i počinjem da beležim pazeći da čitko pišem, kao da se neću setiti svega ne pogledam li u beležnicu.

Prezirem što Aušvic i dalje postiže isti efekat kao i te 1940. kada je Rudlof Hes preuzeo komandu nad njim i svečano otvorio “fabriku smrti i njenih derivata”.

Ljudi su i tada dovođeni u stanje čulne i emocionalne obamrlosti, kako bi postali što korisnija sirovina. Broj nema emocije. Broj vremenom prestane da se nada, prestane da strahuje, postaje materijal…

“Ovim stepenicama su iz ćelija izvođeni u dvorište, pred zid smrti…”, idemo istom stazom, do zida koji i sa zadnje strane spaja barake. Na njegovoj sredini je strelište, neveliko, tek za trojicu ljudi, ili nešto više izgladnelih i izobličenih “brojeva”.

“Metak u potiljak, sledeća grupa; metak u potiljak, sledeća grupa, i tako u nedogled. I to se ispostavilo nedovoljno brzim i skupim načinom istrebljenja čitavih populacija. Jevreja kao više od 90 odsto zatočenika, Roma, i nas, Slovena, koje je Hitler takođe smatrao nižom rasom i planirao masovno istrebljenje…”, mirno, kao pred metak u potiljak stojim pred zidom. Okrenut licem ka njemu, leđima ka egzekutorima kojima se žuri da ispune normu. Jasni su tragovi metaka koji su okrvavljeni prošli kroz glave i zarili se u drvenu oplatu.

Odmah iza zida, u divnom, mirisnom drvoredu je naočita porodična kuća.

Na eho od pucnja, tupog udarca mrtvog tela o zemlju i smard krematorijuma.

“U njoj je živeo monstrum Rudolf Hes, prvi i najzloglasniji komadant logora. Sasvim mirno, sa porodicom. Njegova su se deca igrala sa štencim u bašti do koje su dopirali jauci, miris gorućih trupla….”, nažalost, više se ne može do nje. Vlasnici kojima je ’40. godine bila oduzeta nisu želeli da se vrate u nju posle rata. Prodali su je, drugi su je preprodali, treći takođe, danas su u njoj neki četvrti, ponovo je porodični dom, ukoliko to ikada može da bude?..

Gledajući u nju, tu kuću, drsko, ćutke i bez kajanja stajao je Hes pod vešalima tog aprilskog jutra 1947. godine, čekajući da dželat zategne omču…

“To je to vešalo”, Rišard pokazuje na senku u daljini ka kojoj idemo.

Već strulo i povijeno, četiri stepenika, malo stojište i kuka nad njim. Tik do “male” gasne komore i “skromnog” krematorijuma.

Kažu da se Hes pokajao samo zbog toga što nije više vremena proveo sa porodicom, dajući se “poslu” previše. Zatim se pod njegovim nogama otvorio poklopac stojišta, uže se zateglo, zaškripala je kuka… Jedan život za milion i nešto života – ni simbolika, kamoli pravda…

Završavamo tu gde se, nažalost, sve i završavalo u Aušvicu 1 – za nas obilazak, ili što Rišard s pravom kaže – boravak. Za mučene logoraše život – gasna komora i krematorijum.

“Ovo je bila prvobitna, ‘mala’ gasna komora u kojoj je prvi put upotrebljen ‘ciklon’ na većem broju ljudi. U ovolicki prostor sabijali su i po 500 logoraša, zatvarali i zaključavali vrata, a zatim bi stražari kroz tri otvora u plafonu posuli granule ‘ciklona-B’ po njima, koje bi se na tempereturi tela ubrzo pretvorile u gas, a gas…”, vrisak, vapaji, pokušaji da se udahe vazduh, pokušaji da se ne udahne, vrisak, pa tajac…

“Onda bi tela, izobličena, odranih lica, izgriženih ušiju, slomljenih udova… Prebacili u krematorijum. Kapacitet ovih bio je ‘ništavan’ u odnosu na one u Birkenau, 300 ljudi dnevno,365 dana u godini, četiri i po godine. 300 ljudi previše…”, zjape crne čeljusti dve peći, pred njima šine na kojima su klizila nosila sa telima. Po čitav dan. Napred u peć, nazad po novo telo; napred u peć, nazad po novi broj…

Nad dimnjakom breza, ptice su se tek nedavno vratile u Osvjenćim. Na ovoj nema gnezda. Ona je doveka prokleta. Nije bila veća od mladice kada su je prvi put “nađubrili”.

Jedini preživeli “logoraš”…